Scenario otprilike izgleda ovako.
Sedim u kafiću, pijem subotnju jutarnju kafu, listam dnevne novine i čekam neku od drugarica da mi se pridruži. Jedan od mojih vikend rituala. Zadubljena u neku političku propagandu čujem glas koji mi se učini poznatim. Dok preturam po glavi ko bi to mogao da bude i spajam ton sa slikom, oko mene se već sjatila razdragana družina. Drug iz osnovne škole sa ženom i dva sina. Pozdravismo se, udelismo po koji kurtoazni kompliment. U trenutku sam pomislila da mi je baš drago što sam ih srela i da ne bi bilo loše da se svi okupimo i ispričamo posle ko zna koliko godina. Da ne preračunavam, računica mi je loša strana. Međutim, od onoga što je usledilo sam zanemela i osetila se vrlo neugodno. Sve je počelo od bezazlenih pitanja ko se sa kim druži i viđa od starih prijatelja, šta radimo inače, da bi se završilo gomilom neprijatnih pitanja na koja nisam imala odgovor.
Osetila sam se kao kod sudije za prekršaje. U glavi mi je odzvanjalo…Gde sada radiš? Kolika ti je plata? Ideš li sa mužem na neko putovanje? A nisi udata?! Nisi se nikada udavala? Aha, znači nemaš ni decu! Pa znaš li koliko ti je godina? Požuri, deca su najveća radost! U pozadini se dva dečaka svađaju oko toga ko je dobio koji broj nekakvih sličica fudbalera. Ta galama me dodatno guši, kafa pije mene, tonem u fotelji. Osmehujem se nekim zaleđenim osmehom, a nadam se da će agonija uskoro da se završi. Međutim, sve se tek zahuktavalo. Bili su rešeni da tog subotnjeg jutra potpuno promene moj besmisleni život koji treba da bude baš onakav kako nam neki kliše nalaže. Samo gubitnici toliko dugo tragaju za srećom. Izgleda da sam gadno zakasnila i zabrljala. Gledali su me nekako sažaljivo. Pobogu, 34 godine imam.
Društvo nalaže da moram da budem udata, da imam decu, da ne smem da izneverim roditelje, komšije, drugove iz škole, pekarku iz pekare u komšiluku. Pitam se samo šta je sa mojim željama. Nekako sam se iskobeljala iz tog neprijatnog razgovora, ali sam dugo ostala pod utiskom. Znamo li gde su nam granice u razgovoru sa drugim ljudima? Razmišljamo li o tome koja pitanja postavljamo drugim ljudima i da li možemo da ih povredimo svojom nametljivošću? Pogotovo kada nekoga sretnemo nakon puno godina i kada nemamo predstavu šta mu se sve desilo u životu i kroz kakve je sve bitke morao da prođe. Nekoga ko je imao težak raskid, sigurno će zaboleti pitanje zašto nije u braku. Ženu koja uzaludno godinama pokušava da ostane u drugom stanju, sigurno će zaboleti konstatacija da su deca najveće blago. Nekoga ko jedva sklapa kraj sa krajem, a želi da ostane dostojanstven u svojoj nemaštini, sigurno će povrediti pitanje o primanjima i osećaj da treba da se takmiči sa vama. Ili sa bilo kime. Jer život nije takmičenje, svi mi hodamo u svom ritmu i želimo isto. Da budemo srećni. Samo što sreću ne doživljavamo svi jednako. Zato obratite pažnju na ljude oko sebe, uputite im osmeh i podršku, a savete dajte samo onima koji su vam bliski.
Uspešno ste se prijavili
