Šta ako je to u datom trenutku Vaš maksimum koje ste mogle da date? Šta ako bi sve više od toga bilo prekoračivanje granica Vaše fizičke i psihološke izdržljivosti? Zar je trebalo da Vas ne bude da biste ostvarili nekakav ideal, koji je nerealan, koji ste sami sebi postavili ili Vam ga je neko nametnuo?
Ovo duboko ukorenjeno uverenje o samovrednovanju – „nisam dovoljno dobra“ – najčešće nastaje još u najranijem detinjstvu. Formira se pod uticajem različitih činilaca: roditelja, braće, sestara, vršnjačke grupe,
sve češće društvenih medija. Čestim primanjem kritika, negativnih komentara, uvreda, poniženja, stvara
se negativna slika o sebi, svojim mogućnostima, (ne)vrednostima. Tokom celokupnog procesa odrastanja, kasnije zrelosti, često je u korenu brojnih otežavajućih i problematičnih situacija u kojima se nalazimo.
Zato što mislimo da „nismo dovoljno dobre“ – „logično je“ da „ne zaslužujemo“ karijerni uspeh, napredovanje, adekvatno finansijsko vrednovanje za uloženi rad, podržavajućeg emotivnog partnera i brižne prijatelje. Jer za onog ko „nije dovoljno dobar“, po takvom „logičnom“ sledu stvari, ne treba da pripada ništa dobro. Za „lošeg“ je sasvim „dobro“ da dobija loše od života, u različitim, ako ne i u svim segmentima. Upravo to je objašnjenje zašto pristajemo na nefunkcionalne i veoma štetne profesionalne i emotivne odnose, zašto ne izlazimo iz loših veza, trpimo poniženja i uvrede, prelazimo preko svega. Zato što ne mislimo da smo dovoljno dobre da primimo od drugih i od sebe ono najbolje.
„Simptomi“ uverenja „nisam dovoljno dobra“:
(Kako prepoznati da li imate ovo negativno uverenje?)
- Stalno samokritikovanje (Pr. „Koji sam ja kreten! Da li je moguće da sam napravila takvu grešku?! To samo može meni da se desi“ ili „Pogledaj koliki mi je stomak, kukovi, kao slonica sam. Nikada neću smršati!“
- Nemogućnost da se primi pohvala i kompliment, a da se odmah ne doda ono „ali“… (Pr. „Baš si
lepo omršala“, odgovor: „Jesam, ALI pogledaj koliko još moram da izgubim, još sam kao gicko-
prasić“ ili „Nije to ništa koliko još moram. Vidiš da sam kao slonica“…) - Fokusiranost na nedostatke, neuspehe, neostvarenost u određenim segmentima (Pr: „Jedino ja
ne mogu da nađem sebi muža. Sve moje drugarice su se udale, imaju decu, a ja ne mogu čak ni
dečka da nađem. Potpuno promašen slučaj. Da valjam, sigurno bi se već neko za mene zakačio“), - Umanjivanje sopstvenih uspeha i postignuća (Pr: „Svaka ti čast na masteru, bravo, stvarno si zaslužila“, odgovor: „Ma, bezveze sam radila, kad i onako to ne mogu da unovčim. Šta mi to znači, osim „obično“ slovo na papiru? Nikome ne trebaju ljudi kao ja…)
- Izbegavanje sukoba i ispoljavanja ličnih potreba i interesa,
- Prećutkivanje situacija koje mogu da dovedu do „sukoba mišljenja“,
- Potreba za potvrdom od strane drugih ljudi. Ukoliko je ne dobije oseća nesigurnost i bezvrednost,
- Izbegavanje situacija u kojima bi mogla biti ocenjena ili kritikovana, što bi dodatno narušilo i tako krhki osećaj ličnog vrednovanja,
- Upoređivanje sa drugima, koji su uvek „bolji“, „lepši“, „srećniji“, „uspešniji“…
- Preopterećavanje profesionalnim i porodičnim obavezama, kako bi dokazala sopstvenu vrednost…
- Težnja za perfekcionizmom, postavljanje nerealno visokih ciljeva, zbog čega sledi osećaj razočaranosti i potvrda da „definitivno nismo dovoljno dobre“,
- Nisko samopouzdanje, nesigurnost i izražena sumnja u svoje odluke,
- Otežana mogućnost opuštanja i uživanja u vlastitom uspehu i životu.
Zašto živimo u matriksu ovakvih mentalnih blokada?
Ukoliko su kritike, uvrede i poniženja bila česta ponavljajuća iskustva, naš um se navikao na njih i smatra
ih „normalnim“. Prepoznaje ih, prihvata čak i filtrira događaje u skladu sa njima. To konkretno znači da
negativno uverenje „nisam dovoljno dobra“ na nesvesnom nivou traži potvrdu istinitosti u događajima,
okolnostima i ljudima u okruženju. Zbog toga ćemo često „iz neobjašnjivih razloga“ u svoj život privući
situacije koje će potvrditi ovo naše štetno uverenje. „Dobićemo“ pretpostavljenog koji nas omalovažava,
partnera koji nas vređa i emocionalno odbacuje, prijateljice koje nas kritikuju, poslovne partnere koji
uvek nešto „zatežu“… Zašto?
Našem umu je mnogo jednostavnije da „održava sistem“ na osnovu postojećih i „utabanih“ koordinata,
nego da ulaže dodatni napor i ulazi u nepoznato. Dakle, ma koliko štetna bila naša uverenja, ona predstavljaju svojevrsnu sigurnosnu putanju po kojoj je lakše koračati, nego otkrivati nove i neistražene
puteve.
Kako izaći iz začaranog kruga?
Ipak, vredi li potrošiti ceo Život u osećaju lične bezvrednosti, nezadovoljstva i praznine, samo da se ne bi
pomučili i krenuli u put lične promene? Sigurna sam da ćete se složićete se sa mnom – NE VREDI! Život je zaista jedinstven, jedan jedini, neponovljiv, čak i iako postoji reinkarnacija, nismo svesni da smo ikada
pre živeli. Uvek i zauvek smo samo jednom – „sada i ovde“. Zato Vam od srca predlažem da krenete na
put lične transformacije, osvešćivanja i prevazilaženja samosabotirajućih uverenja, kako biste živeli život
o kome maštate. Jer Vi to zaslužujete, zar ne?
——————————————————————————————————————–
Piše: Zorica Karanović
Novinar, pisac, motivacioni govornik, trener ličnog razvoja i međunarodno sertifikovani EFT praktičar EFTMR Akademije iz Londona, sertifikovani IPMA Consultant, Coach Trainer
Uspešno ste se prijavili
