Ej, Kevin Kostner uživo! Ovako me je pogledao

Imam 56 godina i  nikad nisam mislila da ću imati bilo kakve veze sa filmom. To je interesantan ali i zahtevan i težak posao, jer često radimo slično što i glumci, ali naravno, nismo učili za to, niti smo tako plaćeni. Mnogo puta se snima napolju po kiši ili hladnoći, često u letnjoj garderobi, jer tako zahteva scena, ponavlja se bezbroj puta ako režiser traži. Ali, nekako se čovek uživi, zanimljivo je, iako smo mi tu samo da „popunimo kadar“, da budemo neki prolaznik ili prodavac ili ranjenik u pozadini.

Kada sam čula da će se u Beogradu snimati film sa Kevinom Kostnerom, „3 dana za ubistvo“ („3 days to kill“) naravno da sam se ponadala da ću biti u prilici da statiram i vidim ga uživo. Kada me je vlasnik agencije za statiste Milenko pozvao, šalila sam se da sam mu dužnik za ceo zivot. Ej, Kevin Kostner uživo!

Naravno, uobičajeno je da nas produkcija obavesti da nema slikanja na setu, da budemo u prostoriji određenoj za nas, da ne kontaktiramo glumce kako bi se što bolje uživeli u uloge i slično. Sada je to bilo podignuto na nivo „alarma“, trebalo je da se sklonimo sa strane kada ide glavni glumac, da ne smetamo, da ne okružujemo glumce. Verovatno ni oni sami nisu znali šta da očekuju od zemlje u kojoj su mnogi prvi put. Kevina Kostnera još nismo videli. Bilo je dosta zabavnih momenata, jer nikada do tada nismo snimali scene gde se sve okolo ruši, puca staklo, puca na sve strane.

Jedan od glavnih likova u filmu, glumac čudnog izgleda – obrijane glave i obrva, potpuno izbeljenog lica nam je bio naročito zanimljiv. Bilo je i dosta lutaka, za scene padanja sa vrha stepenica, krova, sa kojima smo se mi slikali , šalili se u pauzama snimanja. U jednoj takvoj pauzi, pošla sam da sednem do kolege, misleći da je u fotelji pored njega lutka, nepomična, pognute glave. Sela sam na naslon fotelje da napravim štos sa „lutkom“, a tog trenutka je čudni glumac uplašen skočio, on na jednu ja na drugu stranu, kolege vrište od smeha, ja se zbunjeno izvinjavam…Ne mogu da mu kažem da  je njegovo „meditiranje“ i taj stav ličio na jednu od lutaka!

Potvrdilo se pravilo da su najveće zvezde upravo najnormalniji ljudi, prirodni i neposredni. Naš kolega je bio njegov „stand-in“, zamena za glumca pre samog snimanja i ispričao nam je da je Kevin skroz kul tip. Mi smo se u šali slikali ispred „Green room“ (u kojoj je on boravio u pauzi snimanja), čekajući da se pojavi glavna zvezda. Onda su došle na red scene sa Kevinom. Naravno, svi smo diskretno gledali da li je visok, da li je dasa kao na filmu, da li su mu oči i u prirodi onako zavodljive. Snimali smo scene krimi obračuna u hotelu Jugoslavija, prštalo je na sve strane, dobili smo čak i tampone za uši zbog buke.

U jednoj sceni je trebalo da svi mi statisti šetamo kroz hotel, svako sa svojim zadatkom-neki sa koferima, neki silaze niz stepenice, neki za šankom. Nas nekoliko je bilo u bočnom hodniku i čekalo svoj znak, a Kevin je isao ka nama i kada je skrenuo u taj hodnik, mi smo, kao nonšalantno prateći scenu, bukvalno buljili u njega! On nas je pogledao (mada bismo se svi zakleli da je pogledao BAŠ MENE!), osmehnuo se uz podignute obrve, u stilu:“Pa, ok, ja sam Kevin Kostner, šta da radim!“ Nimalo nadmenosti u tih nekoliko minuta, nikakav stav zvezde koja nikog ni ne pogleda, naprotiv. Kao „kolega“, koji nas pogledom pita da li je dobro odradio scenu.

Statisti sa Kevinom

Nažalost, većina nas nije uspela da se slika sa njim, ali nekim kolegama je to i uspelo dok su snimali sutradan scene na Kalemegdanu, prišli su mu i zamolili za fotografiju, on je najljubaznije pristao i na kraju se i zahvalio. Ni ljudi iz produkcije nisu protestvovali, verovatno su se svi već opustili, kad su shvatili da je čovek koji nema posebne zahteve i zabrane.

I tako, iako sam ostala bez fotografije sa mojim omiljenim glumcem, tih nekoliko minuta, na samo par metara od Kevina Kostnera su one dragocene tačkice koje ostanu zacrtane u uspomenama. Prosto, ostvarila mi se želja, za koju mi nikad nije ni palo na pamet da je moguće!