Rođena 25. juna 1926. u kulturološki podeljenom prostoru, okružena nemačkim, slovenačkim i italijanskim narodom, Bahman je još u detinjstvu naučila da svet nije celina, nego pukotina. Njena dečja iskustva bila su natopljena razumevanjem različitosti, ali i ranom svešću o opasnosti granica i politike, jer je bezbrižno detinjstvo narušio ulazak Hitlerovih trupa.
U leto
Između spavanja i snova
U raskošnim pojavama
Moj pogled nagore šeta
Ka beskrajnim visinama.
Kakav zapenjeni život!
Oblak za oblakom leprša
Kao užareni sati,
Oni će utonuti
Usred tamnog bola
Močvarnog jezerceta.
Ništa se ne pokreće u meni,
Vrućina koja prži
bacila me u mir.
Dan za danom ide.
Moje oči ga uvek vide,
Zlatno Sunce.
Jednom će ostati
Tamo gde se senka kao oblak penje.
Gorko je propuštanje.
(izvor: Ingeborg Bahman, Izabrane pesme, Kontrast, Beograd 2021)
Filozofska pesnikinja
Njen filozofski um cvetao je paralelno s ranjivom dušom; studirala je filozofiju, germanistiku, pravo i psihologiju u Inzbruku, Gracu i Beču. Iako je kao veoma mlada počela da piše, u akademskom smislu najviše se posvetila filozofiji. Doktorirala je na kritičkom sagledavanju Hajdegerove egzistencijalističke filozofije; zbog njegove nacističke prošlosti nije ga cenila kao mislioca.
Bahman se, inače, često opisuje kao filozofska pesnikinja. U svojoj poeziji ona se bavi egzistencijalnim pitanjima, međutim, njen izraz suštinski nije bio pod uticajem Hajdegera; kreativni impuls autorke iznedrilo je bavljenje jezikom i izučavanjem austrijskog filozofa Vitgenštajna. Od njega je preuzela preciznost u mišljenju i artikulisanju; u svojim pesmama koristila je jezik koji je istovremeno matematički egzaktan i sugestivan, nežan i autentičan. Smatrala je svoj pesnički rad pandanom Vitgenštajnovim filozofskim istraživanjima.
Ingeborg Bahman nije bila samo pesnikinja. Pisala je eseje posvećene različitim stvaraocima (na primer Francu Kafki, Marselu Prustu,…), radio-drame (Prodavnica sa snovima, Cikade, Dobri Bog sa Menhetna), zbirke pripovedaka (Trideseta godina, Simultano), libreta, a napisala je i jedan roman (Malina). Ipak, brojne nagrade i popularnost obezbedio joj je lirski opus.
Niko je nije sačuvao, osim reči koje je ostavila.
Ingeborg Bahman u ljubavi nikad nije pronašla spas. Sa pesnikom Paulom Celanom delila je nešto dublje od strasti – zajedničku ogoljenost pred svetom koji nije razumeo ni nju ni njega. Smatrani su srednjeevropskom verzijom Teda Hjuza i Silvije Plat. Njihov odnos zauvek će ostati da živi kroz prepisku koju su vodili od 1948. do 1961, kao zanimljivo svedočanstvo o ljubavi između ćerke pripadnika nacističke stranke i Jevrejina. Inače, Celan je Ingeborg napisao skoro 20 pesama, a ona je Celanu, veoma pogođena njegovom smrću, posvetila Malinu.
Volela je i švajcarskog pisca Maksa Friša, ali je i ta veza postala rana koja odbija da zaraste. Odjeci odnosa s njim bili su dugoročni i kobni. Iako je Bahman preminula od posledica požara, šansu za oporavak dodatno je smanjilo loše opšte stanje njenog organizma – depresija, alkoholizam, zavisnost od lekova – prouzrokovano raskidom s pomenutim piscem.
Pepeo i stih
Njena smrt, iako slučajna, deluje kao logičan nastavak života. Požar u stanu u Rimu nije započet njenom rukom, ali jeste njenim umorom. Zaspala je s upaljenom cigaretom, koja joj je zapalila spavaćicu. Njen odlazak okarakterisan je kao „književan“, kao da ga je sama opevala.
Zašto je se sećamo?
Zato što svet još uvek nije naučio da sluša one koji govore istinu. Zato što se tragedije onih koji previše osećaju i dalje ponavljaju. Danas, gotovo ceo vek nakon njenog rođenja, pitamo se ne samo ko je bila, već i zašto još uvek boli ono što je Ingeborg Bahman napisala.
Pročitaj još:
Uspešno ste se prijavili
