NI SAMA NISAM VEROVALA Nakon mesec dana, trening mi je zadovoljstvo

Moraću prvo da zažmurim, pa naslepo da napišem… VOLIM DA IDEM U TERETANU.

Ni sanjala nisam da ću ovo ikada pomisliti, a kamoli javno priznati. Istina da prvih dana treniranja apsolutno nijednu vežbu nisam uspela da odradim do kraja ili mi telo nije dozvoljavalo da napravim određeni pokret. Nekoliko čučnjeva su već za rezultat davali jaku upalu mišića, a danas nakon mesec dana mi je to jedna od lakših vežbi. Svesna sam da sam ušla u kondiciju, a na tome mogu da zahvalim samo Stevanu. On ne dozvoljava nikakva zabušavanja, niti duge razgovore tokom treniranja. Za sat i 10 minuta mora da se ispoštuje program koji je napravio i da se svaka vežba pravilno odradi. I pre sam pokušavala da treniram, ali su mi sve sprave u teretani bile dosadne i radila sam po principu: „ovu vežbu ću drugi dan, ne mogu sada“.

Stevan je našao način da me motiviše i da mi pokaže da je svaka trenutna prepreka sutrašnji uspeh. Svaki novi teg koji doda u nekoj vežbi za mene je podstrek da idem dalje i da se trudim da dođem do većeg nivoa, jer kako i on sam kaže – JA TO MOGU. Dešava se da se umorim i da ne mogu da završim seriju, a onda Stevan počne da me bodri: „Imaš još samo dva, ajde, ajde“. Ne znam da li mi njegove reči ohrabrenja daju vetar u leđa ili me u tim trenucima iznervira što uopšte išta priča… ali svakako da me taj unutrašnji osećaj natera da završim vežbu. Šta god da je u pitanju – dobro je.

Jadikovanja oko bolova u mišićima sad su zamenili osmesi izazvani komplimentima ljudi koji me nisu videli od kad sam krenula sa treniranjem. Sebe gledam svakodnevno pa i ne mogu da primetim nikakav pomak, ali verujem ljudima kad kažu da se vidi da treniram. Najbolji svedok svakako da će biti vaga, ali sa njom se neću sretati još koje vreme.

Po svemu sudeći, koračam putem uspeha, a ako mogu ja, zašto ne biste mogli i vi?

Vidimo se u teretani.