Posmatram sebe i žene koje me okružuju. Iskreno sam zahvalna na ogromnoj ljubavi i podršci koju pružamo jedne drugima. Žene trebaju da se podržavaju i umrežavaju, jer jedino kad smo udružene možemo da učinimo nešto da ovaj svet bude bolje mesto. Ljudski je biti slab, pasti, posrnuti, ali isto tako i hrišćanski je pomoći, pružiti ruku, podržati. Ako mogu da pomognem, pomoći ću, a ako ne odmah kažem.
Od malih nogu sam bila ona koja podstiče i podržava, a na svu sreću pratile su me i takve žene i devojke. Priznajem da dobar deo svog devojačkog perioda nisam umela da tražim ni pomoć ni podršku, a za mene se podrazumevalo da sve mogu i da nema toga što ne umem. Ali, pre dve godine došla sam u situaciju koja je zahtevala da tražim pomoć. Znate kako sam se osećala? Mislila sam da ću se onesvestiti, ugušiti ako izgovorim. I znate ko mi je pomogao, otvorio oči? Žena naravno! Zahvaljujući tehnikama koje su u to vreme došle do mene, vredno radeći na sebi i ne odustajući prevazišla sam momenat da tražim nešto.
Iako sam se danima lomila i razmišljala šta će biti odgovor, kada sam prelomila i pitala za pomoć, dobila sam jednostavan odgovor: „Naravno da ću ti pomoći“. Pa naravno! Da nisam pitala ne bih ni dobila. Ko kuca, vrata mu se otvaraju. Možda vidim drugačije i više od drugih, ali ništa se ne podrazumeva. Dok se glasno i jasno ne izgovori, ništa nije onako kako se zamišlja. Ljudi se često ne razumeju. Jedni pričaju jedno, drugi drugo, a suštinski se ne kapiraju. Ili, srpski rečeno, svako čuje ono što mu se sviđa.
Jelena Đokić, Foto: Nikola Rudić
Naravno mudrost dolazi s godinama, u dvadesetim ne razmišljaš mnogo. Ceo svet je tvoj i gledaš kako da budeš bolji od onog drugog, kompeticija je na snazi. Kako nam se dešava život, sa svim pozitivnim i manje pozitivnm dešavanjima i mi se menjamo. Potpuno mi je bezvezna rečenica:“ Ništa se nisi promenila.“ Osmišljena da bude kompliment, postaje prekor. Kako se ništa nisam promenila? Moje srednje ime je promena, ja se sjajno snalazim u svim tranizcijama, to mi je prirodno stanje. Tada dišem, tada se osećam živom. A žene koje srećem na putu tranizicije su mi velika inspiracija i podrška. Zato sam i članica udruženja ASKA jer smatram svojom moralnom obavezom da najviše što mogu i umem budem od koristi društvu.
Bila sam i član nekih mešovitih udruženja, ali tu se mnogo priča, a malo radi. A ja sam žena preduzetnica. Uvidim šta treba da se radi, zasučem rukave i rešavam/završavam. Pričam usput, a ne sve vreme. Jedino me rezultat zanima. To mi se važi. Je l smo uradili nešto da svima bude bolje? Jesmo, pa mi smo apsolutne carice. Zato i smišljamo niz akcija i kampanja, a prva u nizu je „Samo me ljubi“ sa Milicom Nikolić Lavom, koja će skrenuti pažnju na prava trudnica i budućih mama.
„Šta je vreme, šta su godine? Nekad puno malo je, a malo previše“, promiču mi reči jedne od pesama Georgieva sa radio stanice koju slušam. Kako god, jedino se računa kada smo tu jedni za druge. U Univerzumu se jedino to broji, koliko si dao i pomogao, koliki su tvoji ljudski kvaliteti. Veliki smo koliko nam je srce veliko. Koliko je tvoje?
Uspešno ste se prijavili
