Dobila sam poziv za 20 godina mature, a onda je usledilo OVO

Deda Đorđe, mamin otac preneo je slavu iz svojih Kremana kada se doselio 1955. u Zvečku pored Obrenovca, napravivši pravu revoluciju u porodici, jer je napustio zajednicu koja je tada bila veoma jaka.

Nekad je bio običaj u Kremnima da sva braća, njihove žene i deca žive u zajednici, a najstariji brat je imao, tako da se izrazim ulogu glavnog, ili ti onog koji odlučuje. Ja sam povukla na dedu, to mi je postalo jasno od malih nogu. Uvek sam bila od onih što prave promene, pre svega na ličnom planu i u svom sistemu. Slušala sam rokenrol kad se slušao turbo folk i nosila starke kad su AirMax 2 bile „must have“. Sad je to opet in. E sad nosim Nike, umesto All Stars, klinci odlepili na njih. Devedesetih je bilo veoma zanimljivo biti svoj i drugačiji od mase. Ne bih da iskoristim reč drugačiji, jer sam sebi normalna, pa ne bih da se druga strana uvredi ako ih nazovem tako.

Moja srednja škola, I ekonomska, tada je bila broj 1 među ekonomskim školama u Beogradu, bogami sam ozbiljno učila da položim prijemni i nađem se među odabranih 30 koliko je bilo planirano da nas bude u mom odeljenju. Prvog dana školske godine 1993/94. bilo nas je 45, jer tog proleća je počeo raspad SFRJ. Početkom IV godine već nas je bilo 52 u razredu, jer pao je i Knin i desila se Oluja.

Jelena Đokić, Foto: Nikola Rudić

Ne sećam se imena i prezimena svih koji su išli u razred sa mnom. Ne sećam se škole. Ne sećam se drugara iz odeljenja. Sećam se da smo jedini u gradu nosili kecelje, direktorka Stana Šipčić želela je da smanji razlike među decom. Sećam se Vemićke i Kaće Jevtović. Njih sam mnogo volela i one su mi bile najbolje drugarice iz Nacija koje su upisale sa mnom istu srednju. E da, sećam se da su me u razredu zezali što se bavim novinarstvom i što idem u pozorište, što radim na radio Pingvinu i što slušam rokenrol. Tada je Pingvin radio bio skroz rokenrol, a na njemu su radile sve najveće radio i TV face, a ja sam bila deo teen emisije „200 iz mesta“. Interesantno je kako se tinejdžer bori za svoja prava i da bude svoj. Kako ne da na sebe i kako veruje u sebe. Ja sam bogme bila sama sebi izvor. Snaga. Uporište. Nisam odustala od sebe, takve kakva sam bila u srednjoj školi. Volela sam oduvek da imam puno različitog društva, nikad da pripadam većini, uvek manjini. Po mom mišljenju, manjini koja je posebna, svoja.

Maj pamtim i po najdivnijim studentskim praksama na mom Šumarskom fakultetu, u III i IV godini, punih veslih ljudi, opuštenih, kad smo i učili, i pošumljavali goleti po Goču i svašta još nešto što je karakteristično za studentske dane. Srednja škola vs Fakultet? Neuporedivo. Maturske večeri se ne sećam. Sećam se da je Korać kasnio, jer je kupovao odelo u 7 uveče, a u 8 nam je počinjao hepening. Apsolventsko veče ću zauvek pamtiti.

Deset godina mature ne. Ovog maja stiže poziv za 20 godina mature. Pitam se da li ići? Zašto se ljudi vraćaju u prošlost? Ok, neki bi rekli da nema prošlosti ne bi bilo sadašnjosti. Ali dodala bih ko je mnogo u prošlosti, sklon je depresiji. Ja sam izabrala da uvek budem prisutna u sadašnjem trenutku, pa šta god da bude. Da li ćemo se smoriti? Hoće li ljudi pričati izmaštane priče, šta će ko kome reći, da li će neko upeglati sa slikama dece, da li će ovi što nemaju dece gutati knedle…ok, sad pređoh u budućnost i razmišljanja na temu „šbbkbb“ (šta bi bilo kad bi bilo prim.aut). Ne valja ni to, da sam u budućnosti. Ajd da udahnem, da se zapitam – treba li mi to okupljanje povodom 20 godina mature i šta bi mi ono donelo. Ja sam tim ljudima nemam apsolutno nikakav kontakt, a da li je potrebno uspostavljati ga? Dobro, sretnem Finka tu i tamo, popričamo se, drago mi da ga vidim. I pomislim ponekad na Snežu, bude mi žao što smo bile mlade i glupe pa smo dozvolile da se naše prijateljstvo prekine zbog glupog trača. Nije da nemam šta da kažem o sebi, itekako mi je život pun uspeha u ovih 20 godina od maturiranja. Nego što bih se hvalila? Da li za to služe ta okupljanja? Na šta nas podsećaju? Gde smo bili i gde smo sad. Znam šta je! Ne podnosim da me stavljaju u vremenska ograničenja i poređenja. Zapravo za mene vreme ne postoji, svejedno mi je da li je nešto bilo pre 20,10 ili će biti za 30 godina. Ne obrazirem se na vreme, samo na emociju koju mi stvaraju ljudi koje srećem na mom timeline-u. Duše koje sam sretala, srećem i sretaću ih. One čine moje vreme. A vreme je jedini neobnovljivi resurs. Resurs koji pravilno treba koristiti i uživati u blagoslovu da ga provodiš sa ljudima koji te motivišu i inspirišu, a nije loše ni ponekad sam sa sobom. A šta vi birate? Ja biram svoj put.