Na njoj svojstven način, Simonida Milojković O PROSTITUTKAMA

Prostitutke bi trebalo angažovati da predaju marketing na Univerzitetu.
Da, da.
One su uspele da od najsramnijeg zanimanja naprave najpopularnije i najpoželjnije.
Voze preskupe automobile, letuju usred zime na najegzotičnijim obalama, nose odeću vrhunskih svetskih kreatora i tašne tek malo jeftinije od garsonjere u Istočnoj Srbiji. Svakodnevno su na naslovnim stranama najtiražnijih časopisa, pa čak i dnevnih novina. Imaju armiju poštovalaca (koji se modernim jezikom nazivaju fanovi) i obraćaju im se putem društvenih mreža, a portali se utrkuju koji će brže preneti njihovu najnoviju fotografiju i genijalnu misao koja daju smernice i utire put novim generacijama devojaka.

Kako su prostitutke uspele sve to?
Tako što se odlično razumeju u marketing. Za razliku od ostalih trgovaca, prostitutkama nakon prodaje robe, ostaje ista ta roba, te kupoprodajni proces mogu beskonačno ponavljati.
Dakle, isplati se ozbiljno uložiti u ambalažu.

Zato najpreduzimljivije predstavnice ovog esnafa odlaze kod estetskog hirurga češće nego prosečan Srbin kod zubara. Potpuno svesne da bez alata nema zanata, one hrabro pobeđuju strah od skalpela i nedeljama stojički leže u zavojima trpeći nesnosne bolove. Ove poslovne žene dobro znaju da se uloženi trud u svakom poslu kad tad isplati.

Simonida Milojković

Sledeći korak jeste pravljenje javne prezentacije ove robe poboljšanih performansi i atraktivnijeg pakovanja. Ali pre toga moraju smisliti dobar naziv.
Pošto Kurva zvuči previše arhaično, pa čak i uvredljivo (jer se isti termin koristi za opis osobe lošeg karaktera), a imenica Prostitutka, osim što se nalazi u krivičnom zakoniku, ne nailazi ni na odobravanje konzervativne sredine, one su smislile naziv – Starleta. Promenom naziva firme, spremne su za sledeći korak.

Svi poslovni ljudi znaju da je reklama na televizijama sa nacionalnom frekvencijom papreno skupa. Ali taj cenovnik važi samo za zakonom dozvoljene delatnosti koje ne vređaju javni moral. U slučaju reklamiranja prostitucije, televizijska reklama je ne samo potpuno besplatna već se reklamiranje robe i javna prezentacija usluga nagrađuje i honorarom. I ne samo to, ove poslovne žene se ugovorom čak i obavezuju da će svoju propagandu uporno vršiti mesecima, 24 sata dnevno, a najbolja preduzetnica će osvojiti glavnu nagradu od nekoliko desetina hiljada evra.
Pa ko je lud da ne iskoristi ovakve subvencije države?!

Pošto su marketingom znatno poboljšale poslovanje i višestruko podigle cenu robe, preuzele su monopol na tržištu prostitucije jer one koleginice koje i dalje računaju na prevaziđenu reklamu „od usta do usta“, ne mogu više biti konkurentne ovim prostitutkama najnovije generacije.
Verujem da je sada potpuno jasno zašto smatram da upravo one treba da predaju marketing na Univerzitetu.
Iako prostitucija za mene nije nepoznat teren, budući da sam prikupljajući građu za roman „Grabljivica“ mnogo vremena provela u razgovoru sa ovakvim ženama, ne može, a da vas ne zadivi njihova vitalnost i sposobnost brzog prilagođavanja novonastaloj situaciji.

I dok nam se one sa naslovnih strana smeškaju (ili možda podsmevaju), pitam se koliko je svako od nas učestvovao (pa i nečinjenjem) da se stvori situacija na koju su se prostitutke samo vešto adaptirale.

Kako smo stvorili ovo plodno tlo iz kojeg niču ovolike grabljivice?
Pođubrili smo ga ne stajskim, nego sopstvenim đubretom.