Da li će mi nedostajati da mi nedostaješ?

Probudiš se i znaš da nema više, da ste sasvim izmrcvarili i opustošili ono što je postojalo između vas. Odjednom. Ili možda baš i nije bilo odjednom, ali bilo kako bilo, danas je nestalo… sasvim.
Kada je zapravo počelo da nestaje, obično se više ni ne sećamo. Ono što je potpuno jasno jeste da više ničega nema, od sada od jutros. Sećamo se samo jedne magle koja je ogrnula ugao Jovanove sa Višnjićevom pre tačno tri godine kada smo tu prvi put uglavili jedan dlan u drugi tako jednostavno i lako kao kašičicu u Markiza tortu. Kako je samo mekan i topao bio ugao Jovanove sa Višnjićevom, kao skrojen za zagrljaj.

A onda se jednoga dana probudiš i iznenađujuće, ali uopšte više ne očekuješ onu staru poruku za „dobro jutro“, rastežeš se, a ni ne okrzneš pogledom telefon, puštaš muziku u kolima i ona melodija te ni najmanje ne tera da misliš na njega, prvi put ti ta pesma baš ništa ne može, a još prekjuče te je razarala. Prolaziš Jovanovom u kojoj on živi, posle četiri meseca, napokon kao pobednik, kao heroj kome eventualni iznenadni susret ne bi izazvao potres unutar srca. Sa tvoje desne strane je vaš restoran koji više nije vaš i ta te činjenica ni najmanje ne pomera, kafu si jutros popila iz šolje koju ti je on poklonio sa natpisom „Volim te“, a tebi to sada dođe nekako isto kao da piše „Dobar dan“. I ona njanjava romantična komedija, uz koju si mogla svaki put da dehidriraš uz televizor, nema na tebe više nikakav uticaj.

Osećaš se oporavljeno, udišeš punim plućima svežu hladnoću dorćolske zime. Dobro ti je. Kao da ti je urađena transfuzija sopstvenog života. Osećaš se pročišćeno i nekako novije, spremno za nekog novog. To je to. Ono stanje koje se toliko dugo čekalo. onaj momenat bez čežnje. I sada znaš ako se sretnete večeras negde, tebi će biti svejedno, imaćeš istu emociju kao kada prođes pored ove natkasne ili taburea. Muk. Nista. Tupost. Eto, šta ponekad ostane posle svega.

Da li je ovo izlečenje ili oporavak ili ipak jedna mala smrt naše bivše ljubavi? Da li će mi nedostajati da mi nedostaješ? Da li ću umeti bez onoga kada mi ti nedostaješ?
Neki ljudi se razilaze na rez, onako hirurski, vide se, kažu jedno drugom sve što se među njima nataložilo vremenom, saspu, grunu, šljusnu u lice sve što misle, tresnu vratima i završe. I to se obično potrude da tresnu tako da priklješte prste onome ko je sa druge strane tih vrata, jer ako odlaze onda mora da boli. Njima je jasno, nema poziva, nema poruka, nema sećanja, nema osećanja. Njihov kraj je uvek konačan i sa njim potonu i sve uspomene.
Tih dvoje koji tako okončavaju obično su dosta dugo ljuti jedno na drugo, mrko se gledaju kada se sretnu, mada se uglavnom trude da se ako je ikako moguće ni ne sreću. Njima daljina ipak popravi odnos. Jednoga dana ipak ponovo počnu da razgovaraju, donekle, možda ne kao nekad, ali bar površno…jave se jedno drugom tu i tamo u prolazu, nestane strast ali ostane jedna bledunjava otužna korektnost koja se kao membrana proteže između njih.

Sa druge strane, ima onih kod kojih se rastanci odigravaju mesecima. Oni ne žele da priznaju samima sebi da su počeli da se odvajaju. Dosta dugo žive od sećanja na ugodne periode veze koja odavno drhti i zove u pomoć. To su oni zanesenjaci koji uvek veruju u to da se stvari popravljaju, da postoji mogućnost da bude bolje, da se toplina povrati i da zagrljaj u kome su zaspali noćas bude jednako udoban kao nekad na početku. Međutim, i zagrljaji se menjaju, nažalost i zagrljaji stare.

Ovo dvoje odlaze polako…njihova se ljubav ne prekida, ona ne puca, nema burne taktove, ona se sporo, sasvim lagano, nečujno otapa…Oni pažljivo izbegavaju ugao Višnjićeve sa Jovanovom…onu malu nizbrdicu koja ih podseća na neke njihove momente. Tako je jednostavnije. Tako je ipak najzdravije…

A onda će se jednoga dana probuditi i shvatiti, kao danas, da je prošlo čitavih nekoliko meseci koliko se nisu videli. Da su preživeli ono što im se činilo nepreživljivo. Da su spremni za novi početak, sa nekim novim… da više nisu ljuti na ugao Jovanove sa Višnjićevom, nego im je čak i simpatičan zato što čuva njihovu važnu uspomenu i sećaće ih na nju tačno onoliko koliko treba da im ugreje srce, a da ne zaboli.

To je taj trenutak, znaćemo, mala smrt naše bivše ljubavi. Ali ne, nismo je ubili. Samo smo je preživeli.
Probudiš se i shvatiš da si je prerastao.
Dobro jutro!

Insert iz Ivine emisije „Volim te“, koja se emituje na ŽenskaTV.