Čuli ste priču Maje J. iz Beograda koja se svim silama bori da postane majka, a jedina opcija da u tome i uspe je surogat majčinstvo. Ovo je nastavak njene borbe:
Znala sam da neće biti lako. Krećem besumučno da pišem mejlove svakom bitnom u Srbiji koji se bavi natalitetom…
Počinjem da se raspitujem o Građanskom zakoniku, za koji sam već čula da donosi rešenje da je moguće surogat majčinstvo u Srbiji, ali za samo medicinski indetifikovane slučajeve, kao što sam ja. U toku je javna rasprava.
Pronalazim advokate koji se bave tom tematikom i raspitujem se kakve su im informacije po tom pitanju. Nisu optimisti. Kontaktiram mejlovima ljude u izvršnoj vlasti: razumeju slučaj, ali treba sačekati zakonska rešenja. Slažu se sa medinskom strukom da treba razmotiriti sve opcije….kontaktiram ugledne ginekologe u Beogradu, odlazim na sastanke sa njima. Dobijam ključnu informaciju: ne mogu izvesti embrion, jedino ga mogu prošvercovati u nekom koferčetu, ali i to je rizično. Mogu mi carinici zapleniti biloški materijal i šta onda? Ode moja buduća beba- u kantu za smeće ili kanalizaciju !Ipak sam morala da odbacim tu opciju u startu.
Međutim, u moru potrebnih ali i suvišnih informacija dobijam jednu koja me ohrabruje.
Menja se zakon o biopotpomognutoj oplodnji. Citiram informaciju dobijenu zvanično:“Prema sadašnjem Zakonu o biomedicinski potpomognutom oplođenju (BMPO) iz 2009. godine,Vi imate pravo zamrznuti reproduktivne ćelije, odnosno embrione iz medicinskih razloga, ali, nažalost, nije moguće izvesti materijal iz Srbije. Zakon to ne dozvoljava. U procesu je donošenja novi zakon o BMPO, za koji očekujemo da će biti donešen do kraja ove godine i koji će omogućiti izvoz/uvoz reproduktivnog biološkog materijala za potrebe BMPO. Ali, nažalost, ni novim zakonom nije predviđen postupak surogat materinstva. Za to zasada u Republici Srbiji nema uslova. Dakle, u Vašem slučaju, novim zakonom biće moguće legalno izvesti u inostranstvo zamrznute embrione za postupak BMPO preko surogat materinstva u države gde je to zakonom regulisano i dozvoljeno“.
Taj dopis sam dobila septembra 2016., a danas je maj 2017. Usvojen je zakon o BMPO, a isti zvaničnik sada u novom dopisu navodi suprotno: „Novim zakonom kao što znate nije dozvoljeno surogat materinstvo, kao i izvoz embriona. Naime, nakon javne rasprave, nastavljena je stručna rasprava po pitanju uvoza/izvoza embriona, te je nakon sagledavanja svim mogućih medicinskih i etičkih komplikacija u vezi sa ovim pitanjem radna grupa sačinjena od najeminentnijih stručnjaka iz ove oblasti odlučila da uvoz i izvoz bude dozvoljen samo za reproduktivne ćelije, ali ne i za embrione. U Vašem slučaju to znači da ćete celokupan postupak morati da obavite u zemljama u kojim je surogat majčinstvo dozvoljeno.“
Znala sam, kažem svom psihoterapeutu i sebi u isto vreme, da će upravo Srbija, moja zemlja i njeni propisi i birokratija biti ti koji će me zaustaviti na mom putu. Međutim, ja i dalje ne odustajem. Držim se i dalje jedne slamke spasa: da mi je jedan doktor rekao da ako zakonom nije izričito zabranjen izvoz embriona, to znači prećutno da je zapravo dozvoljen.
Međutim, u klinikama za biopotpomognutu oplodnju – ne misle baš tako. I što je najvažnije – pravu su. Znamo svi u Srbiji, koliko je država Srbija revnosna kada je u pitanju- kažnjavanje privrednih subjekata koji ne postupaju po propisima. Sa druge strane, nije revnosna da se zapita – koliko je daleko od savremene medicine i trendova u svetu kada su u pitanju njeni propisi! Odgovor zaposlenih u tim privatnim klinikama je izričit: ni u ludilu, ako jasno ne piše da je dozvoljen izvoz embriona!.
Zid, slika je koja mi dolazi u glavu. Pustinja, a ja pored zida. Pokušavam da ga preskočim, savladam, ali ne ide. Ima li neke rupe, ima li nekog podupirača da ga preskočim?
Znači, na raskrsnici sam pošla desno i naišla na zid. Šta treba da uradim?Pa da se vratim na raskrsnicu i krenem levo. To sam i uradila. Kako sam već ranije kontaktirala klinike iz Slovenije, Makedonije, Grčke, Mađarske i Češke, vratila sam se na njih. Pročitala sam neke mejlove koje sam od njih dobila…i izbor je pao na Češku. Kontaktirala sam tamošnje tri klinike i dobila odgovor od samo jedne. Skajp razgovor sa doktorom me očekuje za koji dan. Pre neki dan sam odslušala neki motivacioni govor gde se pominju faze: nada, vera, saznanje. E pa ja nekako znam da ću i ovu prepreku da pređem. Samo je pitanje: zašto meni to sopstvena država radi?
Zašto je zabranjen izvoz embriona? Kako se ne bi prodavali? Pa veća je verovatnoća da neko manipuliše reproduktivnim ćelijama. Kod parova u inostranstvu, obično jedan partner ima problem, a ne oba. Većina njih će želeti reproduktivnu ćeliju, a ne ceo embrion!!! Takodje, teorijski nije moguće isključiti mogućnost da neko izveze te iste reproduktivne ćelije, da ih spoji u inostranstvu, pa napravi taj isti embrion, koji se zabranjuje da se izveze. Samo što mu je malo komplikovano, zar ne? Gde je tu logika? Trebalo bi da je u zakonu, ili podzakonskim aktima, predviđen izuzetak za slučajeve kao što sam ja ili druge žene koje imaju sličan problem. Znate da je Srbija među prvim zemljama po broju žena obolelih od raka grlica materice, a sa druge strane borimo se za neki natalitet. Preživimo, a onda nam sa nekim zastarelim i nesavremenim propisom – zatvorite sva vrata! O diskriminaciji i pravu da se ostvarimo kao roditelj da i ne govorimo.
Koja je bila logika zakonavca koji je taj propis pisao? Volela bih da ga upoznam i popričam sa njim. Da vidim zaista o kakvoj strukturi ličnosti se radi. Da li je on u svom okruženju imao neki par koji se bori da se ostvare kao roditelji. Da li on zna kako je slušati žagor dece u igralištu ispred zgrade u kasno popodne kada se vratiš sa posla i zamišljaš da je neki glas koji čuješ glas tvog deteta i da će doći ispod prozora i nazvati mama!Kako je čuti tu decu kako dozivaju mamu i tatu. I kako nenormalno želiš – da si to baš ti?Da li on zna kako se mi žene osećamo?Da li je pročitao podatke o tome da je Srbija po broju žena obolelih od raka grlića materica vodeća u Evropi?Puna nam usta priče o natalitetu, a ništa ne radimo da to promenimo.
Zbog čega su žene sa matericom, koje se bore za povećanje životne granice za vantelesnu oplodnju, ipak, uspele u odnosu na one koje je se bore sa onkofertilitetom! Razmišljala sam i o tome i shvatila da su se ove prve organizovale, a ove druge nisu. Možda bi neki civilni i medijski pritisak na vlast učinio nešto. Zbog toga sam došla u Asku. Da ispričam priču i pokušam da pokrenem nešto. Ako uspem super, ako ne uspem, opet u redu. Bar sam pokušala.
Na privatnoj klinici gde sam bila da se posavetujem, na sva njihova pitanja sam imala odgovore. Oni me podržavaju, i spremni su da obave sve moguće pripreme tela mene i mog supruga za punkciju jajnih celija i pravljenje embriona, mogu i da ga zamrznu i da on bude zamrznut pet godina, koliko to propis omogućava i jedino što na preostaje je da čekamo da se propis promeni. Ali ako se ne promeni – jednostavno rečeno, embrion će biti bačen. Zato je njihov savet – zamrzavanje uraditi u zemlji gde će se raditi surogat majčinstvo!Ali postoji jedna velika prepreka – a to su finansije! Na to izgleda, niko u ovoj zemlji nije mislio.
I eto, da polako privedem svoju priču kraju. Moj život se do sada svodio na pokušaje, uspešne i neuspešne. Međutim, sada i pored svih prepreka, još uvek me ništa ne razoružava i ne razuverava da će taj jedan pokušaj – da se ostvarim kao majka – uspeti. Boriću se da se ostvarim kao majka svim sredstvima, a najvažniji je moj duh – koji me još uvek ne izdaje!
Pročitaj još:
Uspešno ste se prijavili
