Da li postoji mera za brzinu stvaranja bliskosti? I da li se bilo koji odnos može kvantitativno posmatrati? Da li ljudi imaju meru u prisnosti, onda kada se prepoznaju u tuđem oku? I da li je uopšte potrebna mera, onda kada znate da ste na pravom mestu, u pravo vreme, posle toliko pogrešnih saputnika i isto toliko prolaznih mesta, u koja se niste uklapali?
Da li treba pohrliti u susret tom osećaju pripadnosti, ili se truditi da ostanemo razumni i brzopletošću ne potrošimo korake prebrzo? Da li se u takvom slučaju koraci uopšte mogu potrošiti? Ili je to samo pitanje “degustiranja“ vremena?
Mina Dašić
Mislim da bliskost počinje od trenutka u kome odlučite da ćete nadalje, sebe, svoje vreme, emocije i postojanje, deliti sa nekim. Kasnije se razvija upravo kroz prisustvo te osobe, i uzajamni trud. Moguće da zapravo moje pitanje na početku i nije adekvatno. Možda nije nedostajanje to kojem treba da tražimo meru. Možda je ono mera, samo po sebi. Mera za kvalitet provedenog vremena, sa nekim ko trenutno nije pored vas. Mera za to koliko vam znači nečiji glas, dodir, prisustvo. Neke ljude možete poznavati godinama, a da ih zapravo nikada niste upoznali, i osetili da vam fale, kada nisu tu. A nekoga možete upoznati za mesec dana, i shvatiti da je sasvim osetno koliko vam u onim danima kada nije blizu, fali.
Zapravo nedostajanje samo po sebi ima tu lepotu da nam suptilno ukaže na znakove pored puta. Ono je to koje čini da se osećamo posebno, i dovoljno bitno, kada nedostajemo drugima, ali i da budemo veliki, i rastemo u emocionalno stabilne ljude, samim tim što možemo dozvoliti sebi da nam neko nedostaje. Negde u tom raskoraku između toga da falimo, i da nam fale, nalazi se odgovor na pitanje o meri. Ne volim mere, preračune i planove. Ne kada su u pitanju osećanja. Jedino što tu možete pravilno sračunati je kako da nepogrešivo pogrešite, a sve u želji da ne napravite pogrešan korak. Ne postoje pogrešni koraci, samo oni koji nas uče.
Uče da:
Da je i nedostajanje deo ljubavi, i svađa deo prijateljstva, i zagrljaj deo reči, i pogled deo govora. Da smo retko bogati ako postoji neko ko nam nedostaje, ali i retko počastvovani ako nekome nedostajemo. Da uživamo u toj daljini priželjkivajući blizinu, jer ćemo zahvaljujući njoj, umeti da vrednujemo blizinu još bolje. Da na granici toga da se povučemo u sebe i pobegnemo od nedostajanja, u želji da se spasimo trenutne praznine, uvidimo buduću ispunjenost, činjenicom da samo zavoleli čak i to da nam neko nedostaje. Kada daljina ne utiče na bliskost, već joj samo daje na kvalitetu i težini, znajte da ne gubite vreme. Ne povlačite se, i ne plašite toga što neko nije tu. Nije svako ko je bio u vašem životu, bio tu da ostane. Ali za neke jednostavno znate da su mnogo više od usputnog poglavlja. Kada je tako onda, prigrlite nedostajanje, i nedostajte..
U nekom trenutku će daljina ponovo postati blizina, a vi ćete znati da ste veći za jedan put više.
Onaj, koji svaku bliskost čini jedinstvenom.
Nedostaješ.
Uspešno ste se prijavili
