Istrčala sam svoj prvi maraton, 42 kilometra i prošla kroz cilj 45-ta u ženskoj konkurenciji, posle četiri i po sata. Rezultat nije tako loš, ali sam po malo razočarana što nisam više uživala na stazi.
Dan je bio pretopao i što je više odmicala trka je sve manje ličila na jedan od mojih dugih lepih beogradskih treninga u košutnjačkoj šumi ili na Adi i keju. Svodila se na polivanje i ispijanje vodom, koju inače ne nosim tokom svakodnevnog trčanja – ni za piće ni za osveženje.
Maraton sam počela sa tri drugarice i drugom. Znali smo da je dug put pred nama, gužva nam nije kvarila raspoloženje, bilo je vruće i veselo. Do Zemuna, prvu četvrtinu staze, pričala sam sa Dijanom i upijale svaki trenutak „svečane trkačke“ atmosfere. Posle razdvajanja, trčala sam sama, ponosna što se moja staza meri desetinama kilometara i uzvraćala svima koji su nas bodrili. Kod Delta Sitija na manje od 20 kilometara staze i oko dva sata trčanja protrčao je prvi Kenijac kom je to bio drugi krug, odnosno finiš trke i zaista samo dubok naklon za njega.
Nekoliko kilometara dalje kod Sava Centra pomislila sam da je učešće na maratonu za mene u ovom trenutku isto što i odlazak na neki duži rok koncert u ranoj mladosti. Premoreni ljudi na okrepnoj stanici sedeli su po zemlji, neki ležali, masirali se, plastične flaše bile su razbacane svuda, mi koji još trčimo bili smo usporeniji, ali niko naravno ne ide kući. Zabava još traje i sve je to deo lepog provoda.
Radost trčanja, muzika u ušima i sve kako sam želela. Negde u Tošinom bunaru, grupa ljudi mi je doviknula: „Ženska stižeš ih“. Pomislila sam da se moja spremnost ipak nekako vidi. Pričala sam sa „kolegama“ maratoncima, ali sunce je postajalo sve nepodnošljivije…
Kad sam se spremala, više puta sam pretrčala relacije duže od 30 kilometara, ali uvek u nekom lepom zelenilu ili povetarcu i uvek bez zaustavljanja. Poslednji put prešla sam 37 kilometara uz reku po oblačnom danu i osećala da mogu još.
Međutim, na pretoplom maratonu, posle 30 kilometara, osetila sam bol ispod desnog rebra, bućkala mi se voda u organizmu, a stvari na meni mogle su da se cede od polivanja. Na više mesta na stazi tuširani smo šmrkovima i čini mi se da je ta voda bila slana jer mi se koža nekako dodatno zatezala i sušila, više nego od znoja i više nego kad se polivam vodom iz flašice.
Postajala sam u zadnjem delu trke razdražljiva i rešila da malo hodam, sredim disanje i raspoloženje. Naravno, baš hodanje sam htela da izbegnem, jer poenta maratona je da ga istrčiš. Ideja je da uživaš u trčanju, a ne da se vučeš u bolovima jer je to trčanje za dušu, a ne takmičenje. Drugi krug po pretoplom asfaltu bez hlada gubio je taj smisao i raspoloženje je počelo da mi pada. U 32-gom kilometru sam hodala i skoro da sam bila ravnodušna zbog toga, jer nisam došla da se mučim. Snage za hodanje sam imala na pretek. Nisam koristila gelove i druge napitke za podizanje energije, iako je to uobičajeno među maratoncima – kesice od gelova bile su razbacane svuda po stazi. Nikad ranije, pa ni na maratonu nisam to pila, mada iz ove perspektive možda je trebalo. Nastavila sam da trčim, pa opet red hodanja i tako došla do 40-og kilometra.
Sam finiš trke od Ušća opet ohrabrenja, gužva i lepo trčanje, mnogo smislenije od onog po pretoplom, u poslednjem delu trke uglavnom pustom Novom Beogradu . Čekala me podrška na kraju Brankovog mosta, pa sam u poslednjem kilometru opet samo uživala. Ulicu Kraljice Natalije, kratku uzbrdicu u Kneza Miloša i Terazije prešla sam uz dobar osećaj i od srca me nasmejao transparent kod grupice ljudi „Kad je teško, nasmej se!“.
Poslednjih 500 metara prolazila sam između sugrađana skupljenih na trotoarima, a na samom finišu čula „Mamamaaa“od moje mlađe ćerke, aplauz i osećaj ponosa posle pređena 42 kilometra. Medalja i čestitke organizatora! Na cilju je bio i moj muž, koji mi je rekao da je dosta drugih maratonaca delovalo umornije od mene na kraju. „Izgledala si mi kao kad dodješ kući i kažeš mi istrčala sam dva kruga oko Ade, pa nastaviš dalje najnormalnije“.
U finišu me čekala i drugarica-koleginica sa ćerkom, pa smo produžili u kafić do Trga kao da nije ni bilo maratonske trke. Uveče sam se našla sa drugaricama sa kojima sam došla na maraton, bilo je i onih koje nisu trčale ali smo razmenjivale utiske sa staze kao nekad ranije sa mnogo dobre žurke. Za dan dva vraćam se ustaljenom ritmu trčanja i naravno jedva čekam sledeći maraton.
Ovaj moj prvi maraton 16. aprila pamtiću ipak po lepom, po uživanju i podršci sugrađana, deci koja „bacaju pet“, odraslima koji tapšu i navijaju, pozdravljaju sa svojih prozora i čekaju da prođemo. Uvek ću ga se sećati po dobroj organizaciji, bubnjarima i solidarnoj atmosferi među maratoncima. To sam sve očekivala i zato je Beogradski maraton poseban.
Uspešno ste se prijavili
Izvor:Trkačica
