Koena sam volela da slušam najčešće onda kada sam pomalo tužna ili pomalo srećna. Dirne u meni neke žice, pa ih posle danima ne umem zauzdati, „A Thousand Kisses Deep“, posebno.
Četrnaesti februar.
Nikad nisam volela kult koji se stvorio od tog zapadnjačkog fazona. Datum kao i svaki drugi, onako, klišeom rečeno. Ionako sam svaki provela uglavnom sama. I moje drugarice isto.
Prema tome…
Foto: Profimedia
Radije sam, baš tog dana, želela da mislim o svim stvarima na svetu koje volim. Pa tako obično uveče, kad se sumira dan, ja otpočnem svoju malu filozofiju života. I onda krene.
Volim more. Ono od mene pravi poetu, i nikada ništa ne može da me smiri i prigrli kao taj zvuk vode i beskraja.Pučina me zadivljuje i plaši, i uvek sam u daljini brojala nijanse plave, i uvek ih je bilo neobično puno, za spektar boja koje poznajem. Slankasti azuri, kao stanje uma.
Volim Aprile. Kad se rascveta drvo trešnje, ne postoje lepši pupoljci na svetu. Načet krug.
Volim kišu. Pruža mi osećaj prijatne melanholije, toplinu doma, i sunce koje, obično, dolazi posle. Kiša uvek miluje moj vrat, a kad kroz odškrinut prozor osetim i vetar, pa se koža naježi od miline, volim što osećam. Što osećam duboko, široko, veliko, mnogo, neumorno, nezaustavljivo, nadaleko, raznoliko, zahuktano, tanano.
Volim.
Volim Avgust. Dozrevanje tog tromog leta; durenje krošnji i sve kraći dan. Skoro pun krug.
Foto: Profimedia
Danas, volim nas. Nas troje. Moj mikro svet; moje mesto pod Suncem; moje sklonište od kiše; topli letnji pljusak; moj kamenčić u cipeli; vatra u prozorskom oknu; knjiga u ruci; pesma u glavi; drhtaj u dahu i srcu; klecanje kolena; skrivanje pogleda; deljenje osmeha; promuklost od vriske; radost nedeljnih jutara; gađanje jastucima; debeli jorgan i tanke čarape.
Moj prozor u svet. I ceo svet u meni.
Foto: Profimedia
Ako već govorimo o Danu-koji-slavi-ljubav, hajde da govorimo o danu koji slavi ljubav u svim svojim pojavnim oblicima. Ovaj današnji isuviše pluta na površini tog beskrajnog okeana. A suština je, kao u svemu ostalom, baš unutar – gde se od najsvetlije stiže ka najtamnijoj. Gde je duboko, toliko, da je zastrašujuće da gledaš na dole. Ili na gore.
Ako već govorimo o ljubavi na određeni dan, neka ona bude sveopšta. Neka bude slavljena kao univerzalna religija. Jedina esencija koja će nas učiniti boljima.
Zato, kada ne možeš da se zaljubiš u nekoga, obavezno se zaljubi u nešto – neverovatno je lako.
I nema veze sa datumom u kalendaru.
I što bi Koen za kraj ipak umeo malo bolje:
“And quiet is the thought of you
The file on you complete
Except what we forgot to do
A thousand kisses deep.”
U srž.
Uspešno ste se prijavili
Izvor:Milica Bajić
