“Imam 60 godina, imam divne godine i divnu porodicu”, tako priču o sebi počinje Vesna Petrović, predsednica Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom.
Ona je majka Veljka (37) koji ima autizam, kao i Sunčice (33), mlade poslovne žene koja obožava svog brata i sama se angažuje u radu udruženja.
Naravno, ključna je i podrška tate Predraga, bez kojeg, tvrdi Vesna, ništa ne bi bilo isto, jer on preuzima veliki deo obaveza u kući i tako joj omogućava da se bavi i drugim aktivnostima. Ipak gotovo svo svoje vreme Vesna je posvetila borbi da njen sin, ali i sva ostala deca sa autizmom u Srbiji, imaju bolje uslove za život, šansu da se razvijaju i napreduju.
Vredno je radila i razvijala Savez udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom. Ovo udruženje sada ima 14 loklanih ogranaka i radi na tome da se za osobe sa autizmom izdejstvuju što bolja zakonska rešenja, da se otvaraju dnevni boravci i omogući razvoj usluge samostalnog stanovanja uz podršku.
– Tvoje misli su samo u autizmu – ponekad kao da je i opominje saputnik i saborac, njen suprug Predrag.
Vesna i Predrag bili su srećni i bezbrižni, kao i svaki zaljubljeni par. Iz Kraljeva su došli na studije u Beograd, uživali u mladosti, društvu, provodu. Venčali su se, a niko nije bio srečniji od njih, sve dok Veljku u drugoj godini nije dijagnostikovan autizam.
Ovaj razvojni poremećaj pogađa oko 0,6 odsto ukupne populacije, a manifestuje se specifičnim ponašanjem, kao i teškoćama u komunikciji i interakciji sa drugima.
U Srbiji ne postoje precizni podaci o broju osoba sa autizmom, ali se procenjuje da ih je više od 2.500 hiljade, dok ih u glavnom gradu živi oko 700.
– Kad je došao Veljko, prve dve godine bile su pravo uživanje i sreća, jer majčinstvo zaista jeste nešto najlepše i to je najbolja nagrada za svu ljubav vas i vašeg partnera. Sve je lepo teklo dok nismo otkrili dijagnozu, autizam. Sklad su tada zamenili strah, neizvesnost i neznanje, jer o autizmu se te 81. godine gotovo ništa nije znalo – priča Vesna.
Veljko i Vesna
Za nju je prva reč, kao asocijacija na autizam – tuga.
– Ogromna tuga i pomešana osećanja. U tim trenucima potrebno je da se razgovara, potrebna je i podrška uže porodice – priseća se Vesna tog prvobitnog šoka nakon ustanovljene dijagnosze.
Veljko je krenuo u specijalno obdanište, a Vesnina sada pokojna majka zdušno je pritekla u pomoć i ponašala se kao defektolog, pokušavajući da primeni sve savete i svesrdno se trudeći oko unuka.
– Osobe sa autizmom ne treba potcenjivati, oni mogu mnogo da nauče. U to vreme i nije bilo dovoljno informacija, radili smo intuitivno, što se i nije pokazalo kao loše – poručuje Vesna.
Vesna je veliki borac i možda baš zbog te svoje osobine tvrdi da je veoma teško prihvatiti da vaše dete ima autizam, ona to odbija.
– Nikada neću da prihvatim da Veljko ima autizam, mnogo mi je teško i mnogo sam tužna zbog toga. Ono što mora je da se nauči da se živi autizmom, a niko to ne može da prihvati – objašnjava Vesna kako je to živeti sa svešću da je vaše dete drugačije.
– To je potpuno drugačiji život. Mi smo se uz Veljka razvijali. Učili smo ga vaspitavali, upoznavali. Vaspitavanje deteta sa autizmom je naporan proces, ali je moguće. Potrebni su ljubav, strpljenje upornost – izričita je Vesna.
Ipak, tvrdi, neophodan je i autoritet, jer uz preteranu popustljivost detetu se ne čini usluga.
– Mi idemo u goste, gosti dolaze kod nas, slave se rođendani. Veljko se raduje slavlju, raduje se i poklonima. Ipak, dezodorans da meni, a čokoladu uzme za sebe, tako je to sa Veljkom – smeje se Vesna dok prepričava dogodovštine sa rođendanskih proslava.
Veljko je okružen ljubavlju, ipak, mimo porodice, prijatelja i onih koji ga vole u spoljnom svetu postoje i neki drugačiji pogledi, pogledi koji od njega zaziru.
– Mi se često vozimo i autobusom, ponekad ga čudno pogledaju kad zaleprša rukama, pusti neki čudan glas ili napravi čudan pokret, ali vremenom naučite da je i to normalno pa vam ni ti pogledi ne smetaju – prepričava Vesna slike iz života ne samo njenog, već svakog roditelja deteta sa invaliditetom ili poteškoćama u razvoju.
Vesna je okupirana i mnoštvom obaveza i kao predsednica Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, stalno je u akciji. Ipak, nađe vremena i za druženje sa prijateljicama, a ta druženja često joj i oslikaju svu razliku između života njene i nekih drugih porodica.
– Sednete sa prijateljicom i onda ona počne da kuka kako dete nema petice, kako je dete na raspustu već mesec dana kod neke rođake u drugom gradu, kako ne znaju koji auto da kupe, kako treba da menjaju svoj stan za veći. Ok, to su sve normalni životni problemi. Ali, mog Veljka niko nije hteo da uzme ni na dva dana, za stan od 30 kvadrata smatrali smo da je apartman. Mi se ne opterećujemo tim stvarima, a oni misle da je to najveći problem. Bog ti dao, a ti ne znaš da uživaš – naglašava Vesna.
Sve životne bitke i napori uticali su i na zdravlje naše sagovornice, ona se bori i sa dijebetesom, a već je dobila bitku protiv kancera. Ipak, ona poručuje: “Život ne sme da bude panika. Morate biti pragmatični. Ja nemam vremena da tugujem”.
Uspešno ste se prijavili
Izvor:Bojana Milovanović
