Dok većina devojaka u njenim godinama još uvek studira ili razmišlja u kom pravcu bi njihov život trebalo da krene, Vera je već obišla pola sveta u potrazi za ostvarenjem snova, ima šestogodišnju ćerku i spremna je za svoju prvu izložbu u Beogradu.
Vera Vuksanović je samo imala tu sreću da joj je porodica omogućila da jedan deo detnjstva provede u Moskvi. Sve ostalo je učinila sama.
– Moja porodica, uključujući i baku i deku, još dok se ja nisam rodila, godinama unazad, je živela u Moskvi. Odrastanje u Rusiji u tom periodu, komunističkoj i hladnoj mi je dozvolio da otkrijem i njenu drugu sanjarsku stranu. Tako da mi ni jedna zima, nije kao ruska, sa omiljenim bajkama i snežnim kraljicama, džinovskim pahuljama i umetničkim klazanjem u dvorištu. Ruski jezik je prelep, bogat, a obrazovanje koje nudi ruska škola je nezamenljivo. Još u nižoj školi, u do duše komunističkoj uniformi, koja se sastojala od braon haljine i crne kecelje, smo učili napamet Puškinove pesme, a na rekreativnim smo posećivali rodno mesto Tolstoja i gledali Krcka Oraščića u Boljšem Teatru – s osmehom na licu se Vera priseća svog detinjstva.
Onda su na red došla putovanja i selidbe.
– Zbog prirode posla moje porodice, dosta sam putovala sa njima u tom periodu, kako u Nemačku, tako i u Portugal. Nažalost, vratili smo se, jer su mog dedu kidnapovali u Čečeniji i držali u zarobljeništvu dve i po godine. Hvala Bogu, vratio se živ, a posle samo dva meseca oporavka se samoinicijativno vratio na posao. Moj deda je moj uzor na mnogim životnim poljima. Kako u inicijativi i snazi, tako i u borbi kroz i za život – ponosna je umetnica.
Ima nade za nas Nomade
Posle Moskve život je nastavila u Beogradu, gde je išla i u srednju školu.
– Po završetku Pete beogradske gimnazije, počela sam da se bavim modelingom i započela sam fazu života koju sam nazvala: “ Ima nade za nas Nomade”- nastavlja priču Vera Vuksanović.
Posao ju je odveo u Njujork u kome je provela godinu dana.
– Nikad nisam videla manekenstvo kao glavnu i primarnu profesiju kojom sam želela da se bavim, već kao alat za putovanja i kontakte. Tako sam na primer kao manekenka otputovala na Tajland i živela tamo, a svoje potrebe i učenje sam zadovoljavala usput, tako što sam išla po hramovima za meditacije, zaklinjala se na ćutanje, praktikovala Vipassanu i Reiki. Modeling je bio samo alat, uz pomoć kog sam zarađivala svoj džeparac. Umetnost je nešto što sam uvek nosila sa sobom, tako da sam pored dokumentarne fotografije, krenula da fotkam i devojke sa kojima sam živela i profesionalno se angažovala kao fotograf u agenciji. Na setovima na kojima sam radila, kao foto model, sam se trudila da što više uhvatim šta se dešava iza kamere i postprodukciji. Nije mi stran modeling ni danas i smatram da žene mogu više da uspeju u istom, kad su zrelije, zbog komunikacije sa klijentima, iskustva i stila, koji se godinama gradio – kaže Vera.
U Njujorku joj se dogodilo još nešto što, a to je stvarno promenilo njen dotadašnji život.
– Kada sam upoznala Zoinog tatu tu je za mene vreme stalo jer sam ušla u novi životni veo, koji mi je doneo najlepšu ulogu na svetu: majčinstvo. Zoe, na staro-grčkom, znači život, što je za mene donelo sasvim novi smisao sa njenim dolaskom na svet. Tačno je da sam se vrlo mlada ostvarila u najvažnijoj životnoj ulozi. Imala sam samo 22 godine kad sam rodila Zoe. Pored toga što me je stabilizovala, dobila sam želju da se ozbiljno posvetim obrazovanju i budućoj karjeri, jer sam imala vrlo jak motiv više – priča mama šestogodišnje devojčice.
Život u Beogradu
Posle svih putašestvija Vera, koja kaže da od umetnosti može da se živi, trenutno je u Beogradu. Na svakodnevni rad je inspiriše sve što je okružuje.
– U umetničkom biću je da se samo metafizički vezuju za područje gde obitavaju. Oni žive i egzistiraju u svom stvaranju i izražavanju. Vremenom sam naučila da budem i realna i da život ne vidim samo kroz ružičaste naočare. Nije sporno da kontanimirana sredina može da ograniči i veže, ali stvaranje sa trusnog područja može nekad i da motiviše i dodeli novu snagu i inovaciju u umetničkom konceptu i perceptu. U poslu, ako i u životu, motiv i inspiraciju vidim u ljudima kojima sam izabrala da budem okružena. Inspiraciju vidim u snovima i unutrašnjim glasovima, kao i sreći i osmehu moje Zoe- ponosna je umetnica.
Vera će 13. aprila u Beogradu imati prvu samostalnu izložbu.
– Za prvu samostalnu izložbu sam pripremila neonske rečenice, ali i instalacije od neona koje će se naći u službi jedinstvenih konstrukcija. Milsim da će ovo biti veliko osveženje na našoj sceni. Pored neona, biće i Light Boxeva koje prodajem u Konceptu 45, ali i fotografija, koje ce se naći u obliku kolaža, inserta iz starih filmova. Biće nešto i za poneti – kaže Vera koja se ovde neće zaustaviti.
Čekaju je i novi izazovi.
– Planiram neonski performans u Botaničkoj bašti, krajem maja. Zatim, izložbu Neon Arta u Lonodnu u junu. Moje kućne gedžete ili umetnost za poneti, pretvaram i u keramiku, tako da će svako moći da priušti sebi tenjir ili šolju sa nekom mojim pečatom I rečenicom- ističe umetnica.
Vera za kraj priče za „aska.rs“ naglašava da bez obzira na to koliko radi, ništa ne može da ugrozi njenu sreću u privatnom životu.
– Mislim da kad god se nešto lepo organizuje i rasporedi, nijedna potreba ne treba da trpi. Uz pravilnu hijerarhiju i raspored prioriteta, mislim da svako može sebi da oragnizuje život u sreći – zaključuje Vera Vuksanović.
Uspešno ste se prijavili
