Veličina ljubavi je u davanju, samo tada je potpuno osetimo

Ljubav zahteva savršenu ravnotežu, kako duha tako i tela. Ali jedan uvek vodi. Određuje pravila igre u koja se mi uklapamo, usklađujemo korake, prilagođavamo svoje vreme, sate, minute. Menjamo čak i navike. Dajemo se. Predajemo se raširenih ruku jer verujemo u tu ljubav, u sliku koju smo stvorili u svojoj glavi. I želimo da je živimo.

Prava ljubav je poput svetinje. Nalik je ikoni kojoj se klanjamo, koju slavimo. Prava ljubav je san svih nas i zato želimo da je potpuno upijemo u sebe, da joj se predamo. Jer samo ona, ta ljubav nas ispunjava na pravi način, daje nam snagu i volju da dišemo, radimo, postojimo.

I sada, dok razmisljam o tome, gledam kišu kako dobuje po prozorskim oknima i kapi koje se slivaju niz staklo, a odsjaj sveća u prostoriji stvara čudesnu magiju, magiju koja je sada i u nama. Bez ikakve predigre, željni jedno drugo potpuno se predajemo, naša tela se spajaju, igraju u istom ritmu kao da se nikada neće zaustaviti.

Osećam se blaženo. Osećam da ponovo živim. Osećam da čekanje ima veću draž i da tada sebe dajemo više. Da nisam uzela drugo telo samo da bih zadovoljila svoje, već da telo traži drugo telo sebi srodno, slično.

Zagrljeni smo, ćutimo. Stavljam glavu na njegovo rame, a vrhovima prstiju dodirujem njegovu zategnutu kožu. On ih svojom rukom uzima, polako ih prinosi ka ustima, ljubi svaki ponaosob, a onda ih nežno dodiruje jezikom. Kiša dobuje sve jače i jače i stvara muziku koja umiruje. Gledam te kapi koje se slivaju i nestaju. Zar nije sve prolazno. Sve je samo tren, kao i život sam. Moj doktor me ljubi, ljubi mi čelo, obraze, nos, usta na kojima se dugo zadržava. Ja lagano otvaram svoja, da bi on svojim jezikom uzeo moj i njime se poigravao. Naša tela su i dalje spojena. Govore istim jezikom. Prvi put doživljavam ovakav odnos, prvi put se dajem bezgranično čisto, kao ove kišne kapi. I da sada nestanem i da on ode zauvek, ne bih žalila. Jer veličina ljubavi jeste u davanju. Samo tada možemo potpuno da je osetimo. Kiša ne prestaje da pada, a odsjaj sveća i dalje stvara čudesnu magiju. Razbacana odeća leži svuda po podu kao dokaz da ovde ljubav vlada.

Na našim, još uvek spojenim, telima znoj se osušila. Osećam miris pokošene trave. Moj pogled koji šara svuda po sobi odjednom se zaustavlja na slici koja visi nasuprot nas. Odsjaj sveća je oživljava. Ona pred mojim očima poigrava, treperi. Pomera se. Tako je živa. Ja tek tada shvatam da sam na njoj ovekovečila nešto što je u svačijem životu neminovno – tren neizbežnog.

Aska vam poklanja tri knjige „Tren večnosti“ autorke Zorana Šulc. Sve što treba da uradite je da se prijavite na sajtu (gorni desni ugao) i pošaljete mejl sa ličnim podacima (ime, prezime, broj telefona i za šta se javljate) na adresu aska@aska.rs i ako je vaš mejl među prva tri, knjiga je vaša. Srećno!