Upoznajte Zoricu Akerman: Umetnički vez je njena lična karta, a muzika hobi

Ona ručno veze goblene, koji više podsećaju na slike od konca nego na klasične vezene zidne ukrase. Njeni radovi zaista oduševljavaju, a iza svog rada stoji odgomna volja i upornost za ovom vrstom umetnosti.

Foto: Fejsbuk Zorica Akerman

– Gobleni su počeli da me zanimaju još dok sam bila u osnovnoj školi. Tada su neke druge stvari bile aktuelne za moje vršnjake i nekako su se uvek u prvi plan gurali, da kažem napredniji i neki talentovaniji klinci za određene stvari. Nisam spadala u tu grupu i osećala sam se loše, bila sam nesigurna i imala sam neki vid kompleksa niže vrednosti. Dok su druge devojčice sakupljale salvete i sličice ja sam odabrala da vezem. To mi je donosilo smirenje i neki osećaj zadovoljstva – počinje priču Zorica.

Foto: Fejsbuk Zorica Akerman

Kao i svaki početnik, i ona je krenula od manje zahtevnih poslova kako bi savladala tehniku.

– Počela sam od jednostavnih komada koji nisu tražili preterano znanje, jer je sve već bilo odštampano, ali je bio potreban rad ruku. Ovim poslom sam dobijala zadovoljstvo i unutrašnji mir. Kako su godine prolazile i moje želje su postajale veće, pa sam htela da uradim nešto što niko ne radi, da bude jedinstveno, bez žene koja čita, godišnjih doba i motiva koji su generalno na prostorima bivše Jugoslavije bili u svakoj kući. Tako sam počela da se interesujem za tehniku unakrsnog veza koja je obogaćena sa više tehnika tako da se dobiju izrazite konture predmeta i lica, pa slika više ne liči na goblen već na slikanje koncem – priča Zorica.

Foto: Fejsbuk Zorica Akerman

Uvek je imala drugačije vizije i interesovanja od svoje generacije, što se isticalo još u osnovnoj školi. Zbog volje i upornosti, danas je pravi majstor svog zanata, a brzina njenih ruku je nešto što se ne može opisati.

– Jedna slika ima oko 300 hiljada uboda i neko ko tek počinje, to bi radio nekoliko godina, a u mom slučaju je potrebno oko šest meseci gotovo svakodnevnog rada.

Osim što je profesionalac kada je vez u pitanju, Zorica ima i anđeoski glas. Peva obično starogradske pesme i romanse, a kako naglašava od svog žanra ne odstupa. Trenutno učestvuje u šou programu „Nikad nije kasno“ gde se predstavila širokoj narodnoj masi. A kako je sve počelo?

– Moj prvi nastup za pevanje je bio u petom razredu osnovne škole, dobila sam „Srebrnu sirenu“ i tu se završila priča o pevanju. Onda sam u  25 godini svog života odlučila da se rešim konstantnog kompleksa niže vrednosti, da se pogledam u ogledalo i kažem sebi: „To sam ja, ja to volim, mogu i želim“. Tada sam odlučila da se prijavim u školu lepog pevanja kod Dubravke Nešović, a na audiciji sam pevala njenu pesmu „Bolujem ja“. Na kraju mi je ponudila da dođem na individualne časove kod nje, jer će to dati veće rezultate od rada u grupi. Od tada je sve krenulo – priseća se Zorica, koja je 1991. godine pobedila na takmičenju „Prvi glas Srbije“ u Sopotu i doživela naslov u medijima „Zvezda je rođena“.

Foto: Fejsbuk

To je njoj značilo više od bilo čega na svetu, a zahvaljujući daru za muziku pevala je kasnije sa Radišom Uroševićem i Snežanom Đurišić. Tada je bila mlada nada koja tek treba da se progura i osvoji publiku talentom. Međutim, sudbina je za nju imala druge planove.

Foto: Printskin

– Ostala sam trudna sa ćerkom Klarom i to mi je bio prioritet, a muzika je ostala hobi. Nisam imala želju da se vratim na scenu i napravim album ni kada su mi obe devojčice porasle, ali sam pevala sa suprugom kao duet, u eminentnim restoranima gde publika želi dobru pesmu. Zadnji put sam pevala pre šest godina, a sada sam takmičar šou programa „Nikad nije kasno“. Prijavila sam se jer je ceo koncept zanimljiv, izgleda autentično i sam pristup organizatora je meni bio domaćinski. Otišla sam rasterećena i opuštena, takmičarski duh sam imala sa 25 godina, ali ne i danas. Svi mi koji nastupamo smo već ostvareni ljudi koji imaju šta da pokažu iza sebe – zaključuje Zorica.