Da li je to prisutnost onih koji je čine? Trud i ulaganje sebe u odnos? Ili nešto treće? Da li je zapravo najstrašnije, kada ste sami u dvoje? Kada se osećate usamljeno i pored nekoga drugog? Daleko, iako ste fizički nikad bliže? Koliko je teško onda odlučiti da li ste na pravom mestu? Da li ste pogrešno procenili? Da li je vaš osećaj usamljenosti produkt vaših misli, vremena, ili realnog odsustva truda druge osobe da bude tu za vas? Koliko smo sebični u svojim očekivanjima, i koliko smo zapravo spremni da očekujemo više nego što i sami možemo dati? Gde se povlači granica između „opravdanih“ očekivanja, i nerealnih težnji? Imaju li uopšte očekivanja opravdanje?
Često zaboravljamo da smo ljude sa kojima smo, sami pustili u svoj život. Mi smo ih privukli time što jesmo, i što nam podsvesno treba. Koliko god čudno zvučalo, često kada se naljutite na drugu osobu, zapravo se ljutite na sebe. Na ogledalo onoga što ste vi. Na manifestaciju vaših želja, potreba, i afiniteta u datom trenutku u životu. Da li je to ono što ste vi na svesnom nivou želeli, moguće da ne. Ali zato dok se ne budemo prvo pozabavili sobom, mnogo pre traženjem druge osobe, ostaćemo usamljeni i onda kada budemo sa nekim. Pre svega, treba razgraničiti samoću i usamljenost. Ukoliko ste sami, ne morate se nužno osećati usamljeno, što opet objašnjava i obrnutu situaciju. Usamljenost u vezama je danas, čini mi se, česta pojava, a odnosi sve više nalikuju na balon. Učestvujete u nečemu što ste nazvali veza i dali mu formu, a zapravo, punoća, odnosno kvalitet, tog odnosa je nalik unutrašnjosti balona, nema je. Nakon nekog vremena, veza će „pući“, ili će se učesnici „istrošiti“, nalik na izduvan balon.
Foto: Profimedia
Šta nam garantuje da do ovoga neće doći u odnosu do koga nam je stalo? Ama baš ništa. Ne postoji garancija vaših želja, potreba i misli. Ne postoji ništa što vam može reći da li je nešto vredno ili ne, dok mu ne date šansu da uspe. U odnosu bilo koje vrste, čini mi se, mnogo veći problem, od dvoje ljudi koji ga grade, su svi ostali koji ga komentarišu, vagaju, procenjuju, prljaju svojim konstatacijama, a u želji za sigurnošću i potvrdom da smo na pravom putu, često u trenucima kada se osetimo usamljeno, posegnemo za razgovorom sa trećom, četvrtom, petom osobom, koja treba da nam ulije sigurnost ispravnosti odluka, osećanja i ubeđenja da smo na pravom putu. I onda tu usamljenost, rešavamo sa svima, osim sa sobom, ili u razgovoru sa drugom osobom koja je deo jednačine. Tako stvaramo veliku ispraznu ,,balon vezu“, sačinjenu od tuđih uveravanja da smo u redu, i bodrenja da je pravi put onaj kojim hodamo, uokvirenu upravo svim sopstvenim nesigurnostima, kojima nalazimo utehu i zaklon u tuđim rečima. Ono što često zaboravljamo je da, niko ne može osećati umesto vas. Samim tim i saveti koje dobijete, u startu bivaju osakaćeni nepostojanjem subjektivne upletenosti u nečiji odnos.
Da zaključimo, bilo da ste sa nekim, ili sami, usamljenost je stanje koje isključivo zavisi od vas. Gledajte češće u ogledalo, i nađite razlog za razgovor sa sobom, a ne svima oko sebe. Najveće i najeteže samoće su univerzumi nedoumica koje gajimo u nama samima. Budite sopstveni univerzum svega što želite, i ne dozvolite da vas sopstvene crne rupe prevelikog razmišljanja uvuku u usamljenost misli, i odvuku od prisustva u sadašnjem trenutku. Gde god da ste sad, pored koga god da ste sad, uživajte u pruženom, ako vas pomisao na to ispunjava srećom, ili mu jednostavno dozvolite da ode od vas, ako shvatite da vam ne mami osmeh na lice. Nemojte biti zarobljenik zablude da je osmeh manje vredan ako ga niko ne vidi u trenutku.
Kada naučite sebe lepoti osmeha koji ne zavisi od tuđeg postojanja i prisustva, druga osoba će biti samo dobar začin sreći koja zavisi isključivo od vas, a vi ćete biti najbolja verzija sebe, bilo da ste sami, ili pored nekoga.
Uspešno ste se prijavili
