Ona je pripadnica “Kobri”, sportistkinja, mama, a prema oceni žirija koji joj je dodelio nagradu za najplemenitiji podvig godine – ona je heroj!
Ugrozila je sopstveni život da bi sačuvala tuđ. Prošlo je tačno godinu dana od kada je bila operacija, iako njenog kolege više nažalost nema, Tamara kaže da bi kroz sve prošla ponovo. Odluku da donira deo jetre Dušanu Kuškovskom, koji je bolovao od autoimune bolesti – primarnog sklerozirajućeg holongitisa, kaže da je donela veoma brzo, misleći samo na njegove dve ćerke.
– Pa, nekako sam je brzo donela. Pratila sam njegovu situaciju, bio je bolestan i trebao je da dobije jetru u Beču. Međutim, to je trajalo i trajalo. Pred put u Beč, oni su mi rekli: vi niste u Evropskoj uniji, mi ne možemo da vam damo jetru, dođite sa živim donorom i uradićemo transplantaciju. I onda ja gledam, nulta krvna grupa, ima dve ćerke i razmišljam – što ne bi! Prvo sam se raspitala kakve su posledice, znam da se jetra regeneriše, ali živim sama sa detetom, radim u vojci u specijalnoj jedinici “Kobre”, da li ću posle sve to moći da postignem fizički. Vidim da se veoma brzo vraćam u normalu i kažem što da ne – rekla je Tamara gostujući na televiziji „Prva“.
Posle prikupljanja svih neophodnih nalaza i brojnih procedura, konačno stižu u Beč, ali zbog Tamarinih “komplikovanih žučnih kanala”, doktori ne pristaju na operaciju, zbog čega odlaze u Tursku. Agonija je trajala, kolega je čas bio dobro, čas loše, ali je prema njenim rečima bio srećan…
– Napokon je tu živi donor koji ima šanse da mu da jetru i da preživi. Nikakav strah nismo imali, smejali smo se… Otišli smo u Tursku, bili smo smešteni u hotel i svaki put izlazili kada su nas pozivali. Operisani smo 26. aprila – priseća se Tamara, kojoj zbog fotografije kolege zastaje knedla u grlu, dok kroz suze saopšatava: „On je preminuo…“
Jedva uspevajući da obuzda plač, Tamara dodaje:
– Umesto 4 sata, moja operacija je trajala je 8 sati. Svi su crkli od brige što traje toliko dugo transplantacija. Tek tada shvatam koliki je bio rizik! Ali sam osećala da sam jaka i fizički i psihički, izdržaću ja to, krenućemo dalje, on će preživeti, vratiće se svojoj porodici…
Dušan je nažalost živeo još samo mesec i po dana posle transplantacije…
– Već 4. maja Dušan je vraćen na intenzivnu negu, zato što su curili žučni kanali. Uveden je u veštačku komu, brinuli su da ne odbaci jetru, međutim, jetra je dobro radila. On je dobio 70 odsto moje jetre, ceo moj desni režanj. Kako sam ja hiperaktivna, tako mi je i jetra radila i bilo je super. Međutim, počeli su da mu otkazuju i srce i pluća, hranili su ga veštački… Nadala sam se da će naći rešenje za njega, ali džaba. Jedno unutrašnje krvarenje je preživeo, drugo krvarenje, i na kraju je preminuo 8. juna – ispričala je Tamara kroz suze.
Gubitak prijatelja početak novog poglavlja
Gubitak prijatelja nije kraj ove priče, već početak novog poglavlja. Dušanova porodica postala je i njena, a Tamarin hrabri čin most koji ih povezuje.
– Dušanovi najbliži me prisvajaju kao najrođeniju, a i ja njih. Njegova supruga mi često govori da sam im podarila najlepšu godinu u životu. Svaki dan im je bio poklon, otkako sam im vratila nadu. Makar smo pokušali da zajedno dotaknemo cilj. Nije mala stvar kad ti neko u najtežoj situaciji ponudi ruku i iskreno obeća da će dati sve od sebe. Bar sam ih usrećila godinu dana. Bar sam im vratila nadu. Samo mi je žao što Dušana nema, on bi najbolje razumeo šta mi se desilo – ispričala je Tamara ranije za „Novosti“.
Danas bi, kako kaže, sve isto uradila, i svoju priču priča kako bi ljudi shvatili važnost doniranja organa i kako bi bili bolji jedni prema drugima.
Uspešno ste se prijavili
