Prvi znakovi problema pojavili su se pre nego što je javnost išta primetila: glumcu su postajali teški dijalozi na snimanju, zaboravljao je reči i sve češće se povlačio u tišinu. U martu 2022. njegova porodica je otkrila istinu – Brus boluje od afazije, poremećaja koji utiče na sposobnost govora, razumevanja, čitanja i pisanja.
Afazija može nastati iznenada, recimo nakon moždanog udara, ali kod njega je bila deo postepene, podmukle bolesti koja se širi i zahvata mozak.
Nažalost, samo godinu dana kasnije stigla je preciznija i mnogo teža dijagnoza – frontotemporalna demencija (FTD). To je redak, ali razoran oblik demencije koji pogađa frontalne i temporalne režnjeve mozga, delove zadužene za govor, ponašanje i emocije. Za razliku od Alchajmerove bolesti, koja uglavnom pogađa pamćenje, FTD menja samu ličnost čoveka i način na koji komunicira sa svetom. Kod Brusa se bolest manifestovala prvenstveno kroz gubitak jezika – oblik koji se zove primarna progresivna afazija. Vremenom, međutim, bolest nije stala samo na govoru: utiče na pokrete, emocije, pamćenje i sposobnost snalaženja u svakodnevnom životu.
Simptomi su se pogoršavali iz godine u godinu. Najpre su to bile poteškoće da pronađe pravu reč, zatim gubitak sposobnosti da razume složenije rečenice, a ubrzo i potpuni gubitak govora. Kako je bolest napredovala, Brus je izgubio mogućnost čitanja i pisanja, a zatim i hodanja bez pomoći. Danas, prema poslednjim vestima, ne može da govori, ne može da hoda samostalno i zavisi od potpune nege porodice.
Frontotemporalna demencija nema leka. Medicina još uvek ne zna kako da zaustavi ili uspori proces propadanja nervnih ćelija. Sve što porodica može da učini jeste da mu pruži udobnost, sigurnost i ljubav, dok tim lekara i terapeuta pomaže u kontroli simptoma. Očekivani tok bolesti meri se u godinama, a ne u decenijama, jer se stanje stalno pogoršava.
Brus Vilis je ceo život bio simbol snage i hrabrosti na filmskom platnu, ali sada se suočava sa protivnikom kojeg ne može da pobedi akcijom. Njegova borba danas nije u eksplozijama i jurnjavama, već u tišini doma, u zagrljajima porodice i u činjenici da ljubav i podrška ostaju kad reči više ne mogu.
Zašto se ova bolest javlja?
Na to pitanje ni medicina nema potpun odgovor. Zna se da u mozgu dolazi do nakupljanja abnormalnih proteina i odumiranja nervnih ćelija, ali razlog zašto se to dešava kod nekih ljudi ostaje misterija. Oko 40% slučajeva ima genetsku osnovu – nasleđene mutacije u određenim genima. Kod drugih, bolest se pojavljuje bez porodične istorije, iz nepoznatih razloga. Ne postoji test koji bi tačno predvideo njen nastanak, niti način da se spreči.
Još jedna surova činjenica: bolest je neizlečiva.
Nema leka koji može da zaustavi propadanje mozga. Postoje samo terapije koje ublažavaju pojedine simptome – logopedske vežbe za govor, lekovi protiv depresije ili agresije, podrška psihologa i fizioterapija da bi se što duže zadržala pokretljivost. Ali kraj bolesti je uvek isti: potpuna zavisnost od tuđe pomoći. Prosečno, od pojave prvih simptoma do završne faze prođe oko osam do deset godina.
Uspešno ste se prijavili
