Srpska lepinja , sa slavnim francuskim bagetom i legendarnom italijanskom fokačom, ušla je među deset najboljih hlebova u Evropi.
„Svi sastojci za lepinju se odlično kombinuju i daju savršenu strukturu što je i čini tako posebnom. Zato ne možemo da budemo ravnodušni kada prođemo pored pekare i osetimo njihov miris“, ističe nutricionistkinja Milka Raičević i dodaje da smatra da kvalitet zrna pšenice i ljubav koja se unosi u njeno pravljenje daju joj posebnost.
„Ova priča o našoj lepinji, koja i zaslužuje to mesto, je priča o tradiciji“, kaže Milka Raičević. Ona dodaje:
„Lepinja je zdrav proizvod, pogotovu ako je integralna, dodaje nutricionistkinja, jer u njoj dobijamo sve ono što zrno sadrži, sve što nam je potrebno i što treba da nam da snagu za početak dana.“
Priča o tradiciji i specijalitetu
Lepinja naravno ima i dodatke tako da predstavlja kompletan obrok.
„Imate onu čuvenu moču koju mi nutricionisti smatramo da nije dobra, ali i u toj kombinaciji imate kompletan obrok. Imate belančevine, skrob i ugljene hidrate. Ali najveća greška je ako vam to bude svakodnevni obrok. Jer kao što treba da unosimo svih sedam vrsta namirnica, tako moramo da menjamo i vrste hlebova“, upozorava nutricionistkinja.
„Hleb nas je održao i kroz tradiciju i hleb nas je održao zato što smo čuvali naše zrnevlje. I to je ono što stalno mi nutricionisti forsiramo, a to je da vodite računa da jedete ono što je sa našeg podneblja. Za to imamo enzime“, naglašava Milka Raičević.
U muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama sa posebnom pažnjom čuva se jedan eksponat, raritet u Srbiji, ali i u Evropi. U pitanju je tain, vojnički hleb, umešen davne 1912. godine, koji je nekoliko godina zajedno sa svojim vlasnikom prolazio ratne golgote.
Hleb je kroz istoriju održao i srpsku vojsku
Ime hleba tain je turskog porekla i znači sledovanje.
Svakom srpskom vojniku za vreme oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. dnevno je sledovala vekna hleba od 800 grama. Koliko je ovaj hleb bio svetinja za srpskog vojnika svedoči i činjenica da je obavezni deo uniforme bila i torbica za hleb.
Ko ima tain taj nije gladovao, jer ovaj vojnički hleb se pravi od mešavine ražanog i belog brašna u odnosu 70 prema 30 odsto. Ne sadrži aditive i konzervanse, već prirodno kiselo testo koje mu daje svežinu i koje je najvažniji sastojak ovog hleba. Prilikom pečenja cilj je da se dobije što jača korica pa tain i do 10 dana može da sačuva svežinu, piše RTS.
Izuzetne hranljive vrednosti, tain je srpskom vojniku mogao da obezbedi dovoljno energije da izdrži sve nedaće kojima je bio izložen. Da li zbog hranjivosti ili uverenja u magičnu moć hleba, tek majka Piroćanca Alekse Zdravkovića zavetovala je sina pre odlaska u Prvi balkanski rat da prvo sledovanje hleba ne pojede, već da ga čuva. On ga je čuvao, sačuvao i posle šest godina vratio se u Pirot živ i zdrav.
Uspešno ste se prijavili
