Jer društvo generalno ne podrazumeva osećaj pripadnosti, kao što ni samoća ne podrazumeva usamljenost. Medjutum, vreme pandemije u kojem smo se našli i sveprisutna izolacija, ponovo su nam približila ta dva pola, usamljenost i samoću.
Moramo li biti sami i usamljeni?
Osećaj samoće smo do sada zatrpavali različitim spoljnim sadržajima. Kafićima, sportom, druženjima, poslom i kada dan svesno ili nesvesno ispunimo ljudima, manje je prostora da budemo sami. A sada nam je većina tih sadržaja uskraćena i ostaje nam vreme, a i prostor unutar sebe da ispunimo. I trudimo se, stvarno. A opet nekako smo tužni, bezvoljni i prazni. Zašto nam u vreme interneta smeta samoća? Kada kuvamo, učimo jezike, pišemo blogove, gledamo serije u nedogled i opet smo neispunjeni, sa osećajem protraćenih dana.
Foto: Pexels
Verujem da svako ima svoj razlog za to ali na kraju, većina tih razloga se svede na jedan ili jednu. Ne nedostaje nama deset ljudi, ni deset kafića, nama nedostaje samo jedan, onaj naš. Nedostaje nam neko kome možemo da pričamo o onom što nam je zaista važno i tu je razlika. Ono što se ne priča svima, što je tajno i delikatno, sto je odjek naše duše. Neko kome ne možemo baš preko telefona ispričati sve, neko sa kim smo sve delili u normalnim uslovima, ko je bio naš emocionalni štit, brat, sapatnik. Samo jedna osoba koja nam može razvejati jato crnih misli. Ovo je važno i kad nije izolacija, imamo li nekog sa kim mi možemo biti mi?
Ako nemamo, ni izolacija ništa ne menja, ako imamo, imamo ih i kad smo sami.
Foto: Pexels
Ipak, u uslovima izolacije i policiijskog časa svakako smo ograničeni i ne možemo biti sa onima koji su nam dragi. Retko imamo sreće da smo sa njima u karantinu, ali mnogi nažalost nisu. Zato smo usamljeni jer nam nedostaje bliskost i ona fina nevdljiva nit koja veže ljude, rođake, prijatelje, partnere. Nit koja se telefonom može samo nazreti, nikako videti cela. Nit koja se spaja zajedničkim planovima, šalama, snovima, kafama, prevenutim šoljama i punim pikslama. Zato smo tužni, jer trenutak u kome poželis da te neko video, prošao je zauvek. I neki trenuci prođu nepovratno i neke pesme, neki snovi.
Ali vreme koje provedemo odvojeno je treptaj oka za sve godine, dane, sate koji su bili ili će tek biti.
Na kraju krajeva, lepo je imati ko da ti nedostaje, lepo je imati srećne trenutke za sećanje i ponekad je to mala uteha, ali se sve ovo završava polako i uskoro ćemo moći svima koji su nam važni pokazati snažnim zagrljajem da su naši dani bez njih sivi, a sunčani oni kada smo sa njima. Nije mala lekcija od samoće, zar ne?
Uspešno ste se prijavili
