No, popularna voditeljka u avgustu je otvorila novi profil, u čijem opisu stoji da je lični blog. Uglavnom objavljuje fotografije praćene lepim mislima. Poslednja objava izazvala je mnogo pažnje.
– Zamislite da vam iz čista mira priđe osoba i kaže: „Gde si ti, nakazo, pošla tako gadna?“ ili zamislite sebe kako prilazite nekome tako. Ne ide? Naši realni životi ispreplitani su sa našim digitalnim životima. Mnogima od mreža zavise raspoloženje, dan, san, a često i kućni budžet. Znamo da to nije idealno, ali tako je kako je. Imam 39 godina i znam ko sam. Svesna sam svojih vrlina i mana, odrasla sam, stabilna i mogu reći prilično jaka osoba, ali dobro se sećam vremena kada to nije bio slučaj. Sećam se straha od svake emisije, jer znam šta me čeka posle. Sećam se neprospavanih noći, suza, pa i straha od izlaska na ulicu. Sve te ružne reči stalno odzvanjaju u glavi mlade osobe.
Evociranje uspomena ovog puta izazvala je reakcija na komentare koje svakog dana čitamo na društvenim mrežama. Svako ko ima pristup internetu danas može negde da napiše svoje mišljenje, što je sasvim u redu, ali činjenica je da neki ljudi ne znaju gde je granica i često vređaju druge bez ikakvih skrupula, kulture i vaspitanja. Ana je prolazila kroz sličnu torturu na početku karijere, a ni danas je mnogi ne štede.
– Sećam se teških životnih trenutaka, koje su javni komentari činili još težim. Sećam se i kako je to previše definisalo bar deceniju mog života: „Ružna je, glupa je, zubata je, ne zna da priča, ne zna da se ponaša, ne zna, ne zna, ne… ona ništa ne zna!“ Naročito su bili potresni oni pasivno agresivni komentari, naizgled dobroćudni, koji vređaju svaki deo vašeg bića. Bilo je to teško vreme i ne stidim se toga.
Odakle potreba da uputimo ružne reči nekome koga uopšte ne poznajemo ili sa kim komuniciramo samo u virtuelnom svetu, pitaju se mnogi, pa i voditeljka, koja smatra da se problem može sprečiti.
– Danas, dok se iskreno zabavljena smejuljim raznim „smatranjima“ sa društvenih mreža vezanim za moj izgled, životni izbor ili harizmu, razmišljam o generacijama koje su sada baš u tom trenutku života u kome sam ja nekada bila. Onaj momenat kada se pitate ko ste, gde ste i šta bi uopšte trebalo da budete, šta je dobro, a šta loše i šta ste od svega toga vi. Baš zato, zbog svih ljudi koje možete da povredite, molim vas da se zapitate koji vam je cilj pre ostavljanja komentara. Da li će to pomoći nekome? Da li je komentar konstruktivan ili samo pasivno agresivan, zajedljiv ili uvredljiv? Zapitajte se i šta ta agresija čini lično vašoj ličnosti. Odakle potreba da uputite ružnu reč nekome ko nema uticaj na vaš život? Postoji li nešto dobro što možete da uradite danas za sebe i druge? To pitanje nam uvek pomaže da rastemo, a i sužava prostor za gnev. Kap vode ne može imati nikakav uticaj, ali provala oblaka može da napravi poplavu u nečijem životu. Razmislite da li zaista želite da budete baš ta kap koja je prelila nečiju čašu.
Uspešno ste se prijavili
