Prvi put sa ocem na šutiranje

Tako 8-godišnja ćerka doživljava tatine pokušaje da se nedeljom popodne malo opusti uz gledanje fudbala. Ranije se gledalo sve, od Lige šampiona, preko Engleza, do Primere i Bundes lige. Danas strast prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu staje u pola sata derbija sa nekog Old Trafodra. Ono mute je naravno mutd (Mančester junajted) , ali i pored toga sliku sa engleskih stadiona redovno prate saveti za korišćenje kinetičkog peska, Despasito u više varijanti ili eventualno Avanture braće Kret. I ne žalim se, da to odmah raščistimo, daleko od toga, ja živim život za nju celim svojim bićem. I beskrajno uživam u tome…

E sad, ponekad ipak treba naći neki ventil, pa makar to bio i fudbal. Sa trojicom drugara dogovorio sam se da posle sto godina odemo uživo da gledamo utakmicu, igrao se važan meč kvalifikacija za SP, Srbija – Moldavija. Sve smo osmilili, subota popodne, tiketi, semenke, prozivke Zvezda-Partizan…Kupili smo karte i sa nestrpljenjem čekali da aktiviramo svoje ventile.

„Ti to ideš negde sutra? Znaš da mi je gluma otkazana, ja sam slobodna, idemo zajedno“. Promenio sam nekoliko strategija u pokušaju da joj objasnim kako to nije za nju, kako su gužve na stadionu, stolice prljave, idu uglavnom muškarci, a neki ljudi samo trče napred-nazad i šutiraju loptu. Ma ni govora…U nekoliko minuta, fudbalski svet dobio je jednog od svojih najvećih fanova.

Osim što tata na kraju uradi onako kako ona hoće, još dve sitnice dodatno su joj išle na ruku. Sličnu situaciju imala su i ostala trojica ponosnih vlasnika karata, a ulaz za decu u pratnji roditelja je bio slobodan. Najveća prepreka su bile majke, ali i one su popustile pod činjenicom da će barem tri sata u kući biti značajno mirnije. „Sa nama su, nema šta da im se desi. Da je neka Zvezda onda ok, ovako stvarno nema šta da krene naopako“.

Ozbiljna akcija. Pronašli smo neku veliku zastavu, majicu sa grbom Srbije, pa onda kolone automobila na auto-putu, zabavna potraga za nekim slobodnim parking mestom na Autokomandi, susret sa prijateljima u parku pored Partizanovog stadiona i razmena nekih starih sličica fudbalera koje su pronašle. Četiri devojčice sa tatama, neugodni Moldavci nemaju nikakve šanse. Uspeli smo da unesemo dva labela, panda kišobran, čak i jedan spiner koji svakako ne bi trebalo da spada u dozvoljene navijačke rekvizite. Vode, kikiriki, odlična mesta na stadionu, pevanje naše himne…Bile su oduševljene, sve im se dopalo.

Devojčice sa tatama na fudbalu

Desetak minuta bez prilika, mada se solo prodorima istakao onaj koji je deci bio najzanimljiviji, tj.čije je prezime odmah ostavilo utisak – Mijat Gaćinović. A onda su prve kapi najavile nastavak tog popodneva. Za kratko vreme spustio se najveći letnji pljusak ove godine. Panda kišobran se predao posle drugog naleta, novine za sedenje ni toliko nisu izdržale, pa smo ubrzo bili svi bili mokri do gole kože. Imali smo jednu jaknu i jedan kačket na četiri devočice, neozbiljna strategija za kvalitetan septembarski pljusak. U paničnom povlačenju ka tunelima stadiona moja ćerka se setila bake koja je sigurno srećna jer će u bunaru na Kosmaju sada biti vode, pa će ona moći sa manje griže savesti da se tušira i kupa lutke. Zato smo nas četvorica nadoknadili tu grižu savesti bez problema, nepripremljeni smo došli na utakmicu, nismo se bavili vremenskom prognozom, nismo slušali žene koje su osećale da će nešto da se desi. Naravno da su odmah usledili pozivi od kuća i naše neuverljive garancije da ipak sve držimo pod kontrolom.

U tunelu je bilo prilično hladno, sa previše ljudi na malom prostoru to nije delovalo kao dobro rešenje. Da smo tada znali da će kiša da pada do sledećeg jutra, svakako ne bismo „čekali da prođe“ skoro pola sata. Prema krajnje realnoj proceni žena, baš tada su uhvaćeni upala uha i dve virusne infekcije. Ali zato su tada uhvaćeni i Moldavci u našu fudbalsku zamku, huk sa tribina onih preostalih navijača obavestio nas je u dva navrata da „orlovi“ vode sa 2:0. Jedna od devojčica je prokomentarisala da bi trebalo u tunelima da imaju video bimove ili barem televizore, za ovakve situacije. Ako ovo čitaju neki Terzići ili Vazure, eto dobre ideje, na stranu sada koliki bi bio životni vek tih ekrana.

Pokisli, fino se osušili, pa onda trk ka kolima. Preko platoa ispred stadiona, po nekoj livadi, pa pored parka do uličica gde su bili automobili. Mokri kao miševi. Predlog da se sušimo u igraonici je na žalost dece brzo odbijen, pa je svako otišao na svoju stranu. Presvlačenje, topli čaj i dupla doza vitamina doneli su rezultat pretežno kod očeva. Ostali deo ekipe nešto se duže oporavljao od subotnje utakmice. Da ne zaboravim, tukli smo Moldavce sa 3:0, mada ni drugo poluvreme nisam pogledao, jer su baš tada počeli Trolovi na drugom kanalu.

Od planiranog momačkog popodneva, preko potencijalno značajnih poena u krhkim familijarnim odnosima, do klasičnog debakla koji je epilog imao u Domovima zdravlja. Mada može tu i da bude nekih benefita u budućnosti…Na fudbal ćemo verujem ubuduće morati sami, dok ćemo žensko pojačanje ostaviti za košarku, vaterpolo ili odbojku. Još koju godinu, dok smo ćerkama zanimljivi, jer će kao tinejdžerke sigurno imati neke druge subotnje prioritete.