PRITISNI RESTART Vreme izolacije kao idealna prilika da osvestimo zahvalnost!

Sposobnost pronalažanja zlatne sredine, čini mi se, nikada nije bila potrebnija nego ovih dana.

Pronaći pravu meru između paničnog straha, kao posledice globalnog problema sa korona virusom, i potpunog ignorisanja postojanja istog, prilikom čega ugrožavamo, ako ne sebe, onda druge. Čitajući članke, portale, i sve dostupne medije, ovih dana, mislim da, ona rečenica

– Sve se dešava sa razlogom, nikada nije imala bolji osnov.

Naime, sada kada su ljudi prinuđeni da se suoče sa sobom, sa ljudima sa kojima žive, kojima su okruženi, sa svojim životnim izborima, bilo poslovnim, emotivnim, prijateljskim, najbolje se vidi koliko imamo stvari na kojima treba da budemo zahvalni ili na kojima treba da radimo.

Osvestiti sebe, baveći se sobom, je u vremenu kada ljudi rade po ceo dan, nemaju vremena za sebe, svoje želje, ni za porodicu, postalo luksuz. I onda odjednom, kolaps. Svet staje, i ljudi shvataju, da ne znaju šta sad.

Šta sad da pričate sa osobom sa kojom život delite, a možda ste se uspešno mimoilazili radeći suprotne smere?

Foto: Envato

Šta sad da razgovarate sa svojim detetom, sa kojim ste po ceo dan kod kuće, i treba da mu pomognete oko domaćeg, a zaboravili ste kako je to kad imate više od pet minuta do pola sata za ceo dan, da zapravo popričate sa njim?

Postoje dve strane ovog haosa, koje su svakim danom sve izraženije.

Jedna je da, de facto, u pojedinim delovima sveta, smrtnost zaista odnosi prevagu nad bilo kojom šalom, i lakomislenošću, ljudi su u izolaciji, koja utiče na psihu, i situacija u tim mestima je svakako apokaliptična.

S druge strane, ono što je primetno, i dokaz, da svaki novčić ima dve strane, jesu primeri, širom sveta, u kojima priroda i životinje počinju da se vraćaju na mesta koja je čovek uzurpirao.

Verujem da je ovo sigurno jedan od onih, poziva za buđenje, da se stavi prst na čelo, i da uvidimo koliko mi kao vrsta jesmo postali štetni ne samo po sebe, nego i po sve ostalo, što nas okružuje.

Ipak, u ovom tekstu, bih se više bazirala na drugoj strani medalje, onoj unutrašnjoj, onoj koja polazi od nas, tiče se onog najbitnijeg što moramo sačuvati, pored zdravlja, a to je mir.

Da se razumemo, ovo jeste period kada se svi razbacuju terminima meditacija, joga, vežbanje, samospoznaja, čitanje, itd.

Prvo, smatram da, koliko god sve ovo bilo učinkovito, svako treba da radi, onako kako oseća. Nekome je najveći meditativni užitak, da ostane kod kuće i gleda u plafon. I to je u redu.

U redu je da se vaš karantin sastoji od toga, da ležite i gledate filmove.

Ili samo čitate, ili već.. U redu je sve što vam donosi MIR.

Kontraproduktivno je da se silite da radite nešto jer tako treba, mora, ili je poželjno (osim naravno ako ne pričamo o samom karantinu, koji nije stvar diskusije).

Ono pak, što smatram da bi svi trebalo da osvestimo, jeste ZAHVALNOST.

Za to vam ne treba, ni joga prostirka, ni tegovi, ni knjiga, ni film. Dovoljno je da osvestite to da, u ovom vremenu kada je apsolutno sve izgubilo čvrste osnove komformizma, vi imate:

• sa kim da budete kod kuće;
• kome da skuvate ručak (ili za koga ste orobili pola rafa brašna, o samoživosti i strahu, drugi put);
• sa kim da razgovarate;
• sa kim da gledate film;
• za koga da brinete ako nije trenutno pored vas;
• kuću u kojoj ste se sklonili za vreme policijskog časa;
• krevet i toplu postelju da prespavate;
• dovoljno sredstava da obezbedite svoju porodicu za vreme karantina;
• mogućnost da koristite sredstva poput interneta, televizije, radija …
• mogućnost da izađete na terasu (neko je nema);
• nekoga da vam dostavi namirnice ako ste stariji;
• nekoga kome imate da odnesete te namirnice, i za koga brinete.

I još toliko toga..

Ljudi koji se brinu što je nestalo brašna ili kvasca, su oni koji imaju gde da spreme ručak, jer imaju struje.

Ljudi koji se nerviraju jer tokom policijskog časa ne mogu da izađu iz kuće, su oni, koji za razliku od nekih, imaju kuću.

Foto: Envato

Oni koji mahnito kupuju sredstva za higijenu, ne razmišljajući da nisu jedini, su oni koji imaju vode koja teče iz slavine, i imaju toalete uopšte.

Ne zaboravite koliko ljudi nema deseti deo onoga što vi trenutno imate.

Ne zaboravite da neka deca nemaju roditelje koji će brinuti o njima, a kamoli voditi polemiku, da li da ih izvedu u park ili ne.

Ne zaboravite, da neki stariji ljudu, nemaju decu, koja će ih pozvati da pitaju kako su, i da li im je teško što su sami sa sobom u svoja četiri zida.

Ne zaboravite, da žrtve porodičnog nasilja, za koje se ne zna, sada provode po ceo dan sa ljudima koji ih maltretiraju i ne žive u karantinu koji traje par nedelja, nego njima ceo život.

Ne zaboravite da neki ljudi nemaju gde da se sklone, jer nemaju kuću.

Ne zaboravite da neki ljudi ne mogu da skrate svoje vreme gledajući televiziju, čitajući novine, ili tome slično, jer nemaju struju, ili mogućnost da plate internet.

Ne zaboravite da neki ljudi nemaju kupatila i vodu koja nesmetano teče iz česme.

Ne zaboravite da neko sada leži u bolnici, zbog bolesti koja nema veze sa trenutnim virusom, i čeka da primi krv, ili da se skupe pare za operaciju. Čeka da možda, dobije šansu za život. Onaj, koji vi već imate, a potrebno je da ga samo trenutno stavite na pauzu, ne i da se borite za njega.

Osvestite činjenicu, da oni koji ovih dana ne moraju da rade, imaju dodatno vreme da provedu sa onima koje vole, a koje možda svakako ne bi mogli da podele, u brzini svakodnevice.

Osvestite činjenicu da svaku situaciju možemo gledati kao blagoslov ili prokletstvo, u zavisnosti od toga da li polazimo od svega onoga što imamo, i podrazumevamo da nam po pravu pripada, ili od činjenice, da nam ništa ne pripada, tek tako, da se ništa na ovom svetu ne podrazumeva, pa ni sopstveni život, sam po sebi.

Zahvalnost za sve što imamo, može sprečiti ne samo samo samoživost, koja ovih dana tako puca po šavovima društva i izvire iz svakog praznog rafa, ostavljajući gorak ukus straha, ne od gladi, nego od nedostatka empatije.

Hajde da se saberemo, osvestimo i budemo zahvalni na svemu onome što imamo.

Da se pomolimo za sve one koji nemaju ni deseti deo onoga što imamo mi, i da na ovo gledamo kao na jedan kolektivni restart, u kom će se mnogo toga promeniti. Ne samo oko nas, nego i u nama samima.

Hajde da prestanemo da živimo svoje robotske živote, i da osvestimo vreme koje imamo u ovom životu, da od ovog globalnog izazova, napravimo globalnu promenu, počevši od sebe.

Hajde da pritisnemo ono dugme u životima svih nas, i iz najgoreg izvučemo najbolje, zbog svih onih koje volimo, i zbog nas samih.

Pritisni restart.