Na Severnom polu su se oglasile fanfare kada je belo meče Bogiša prvi put izašlo iz svoje ledene pećine. Beo kao sneg koji ga okružuje, Bogiša je koračao po snegu i pridružio se svetu odraslih medveda. Porodična tradicija je bila da se svako meče iz prve šetnje vrati sa ribom u ustima. Ipak, Bogiša se razlikovao od ostalih mečića na Severnom polu. On se radovao snegu, grudvanju, ali više od ribe je voleo da jede pahulje koje padaju s neba. Često se žalio da ga boli grlo, a to je sve bilo od hladnog snega. Mama Aša bi mu stavljala obloge, šal, ali Bogiša bi uvek nastavljao sa nestašlucima.
Foto: Profimedia
Toga dana zubato sunce obasjalo je ceo Severni pol. Sneg se presijavao, a Bogiša je skakutao i uživao. Dok su ostali medvedi išli ka Severnom ledenom okeanu na kupanje i po ribu, Bogiša se iskrao i napustio odrasle medvede. Krenuo je da šeta nepoznatom putanjom. Prolazio je pored pećina, pozdravljao medvede komšije. Šetajući tako, odjednom nije više video ni pećine, ni medvede, ni okean. Pred njim je bilo samo, nepregledno prostranstvo. U prvi mah je oduševljeno počeo da se kliza, valja po snegu i jede grudve. Onda kad se umorio i od igre, a i od šetnje, poželeo je da se vrati kući. Krenuo je tromo da se tetura ka kući, umoran i gladan, međutim mrak je počeo da pada i nije više mogao da prepozna put do kuće. Bilo mu je i jako hladno. Mama Aša i tata Neša su u pećini brinuli gde je nestalo njihovo meče. Pitali su sve komšije redom da li su ga videli. Uzeli su fenjere u ruke i krenuli u potragu. Podelili su se na četiri strane Severnog pola. Već je bila kasna noć, Bogiša više nije imao snage da hoda i bio je jako uplašen.
Nedostajali su mu roditelji.
Foto: Profimedia
Hodao je još malo, jedva pomerajući svoje šapice. Sav je bio od snega i leda. Potom je odlučio da malo odmori kako bi povratio snagu i san ga je brzo uhvatio, te je lako zaspao. Aša i Neša su bili uplašeni i tužni, hodali su i fenjerima osvetljavali sve pred sobom, sve u nadi da će pronaći svog nestašnog sina. U jednom trenutku, sa jedne strane Severnog pola jedan medved je viknuo da je pronašao otiske malih šapa u snegu. Aša i Neša su krenuli brzo da hodaju ka tom medvedu i da prate ostiske malih šapa. Svi medvedi su krenuli za njima da bi sa više fenjera bolje osvetlili snežni predeo.
Foto: Profimedia
Hodajući tako, mama Aša je videla jednu grudvu snega na sred snežnog predela. Ta snežna grudva je bio njen sin Bogiša. Pritrčala je i zagrila svoje malo smrznuto meče. Bogiša se probudio iz sna, pogledao mamu srećno i samo nastavio da spava. Tata Neša je odneo smrznutog Bogišu kući. Svi medvedi su koračali ka pećinama umorni i bez snage. Kada su Bogišu smestili u krevetic, Aša i Neša su zaspali bez ijedne reči.
Sve se ovo desilo prvog zimski dana te godine. Zato je i sunce sijalo tako jako da bi se pozdravilo sa svim medvedima i Severnim polom do sledeće godine. Sada je jasno i zašto je potraga svima pripala tako teško jer su te večeri svi medvedi utonuli u jedan dugi zimski san.
Uspešno ste se prijavili
