Zvao se Ilija, a prezivao Đovani. Rođen je u gradiću Đovani koji je njegov pradeda osnovao na severu Italije. Otud mu i prezime potiče. Prva Ilijina reč bila je Đovani, a da li je u trenutku izgovorene reči mislio na grad u kome živi, porodično prezime, plišanog medu ili na svog psa niko to tada nije znao. Đovani mu se zvao i vrtić, a kasnije i škola u koju je išao. Taj crnokosi maleni dečak uvek je išao na šišanje sa dedom u frizerski salon „Đovani“, a tamo je naravno bio zaposlen i njegov omiljeni frizer Đovani. Sve što je voleo bilo je u vezi sa tom za njega magičnom rečju- Đovani.
Ipak, od svih mnogobrojnih Đovanija koji ga okružuju najdraži Đovani bio je njegov pas mešanac. Beli pas sa crnim pegama rodio se nekoliko dana nakog Ilijinog rođenja u dvorištu blizu njegove kuće. Porodica Đovani je odlučila da usvoji štene i, naravno, nazvali su ga Đovani. Ilija i Đovani su rasli zajedno i postali su nerazdvojni i najbolji prijatelji. Dok je Ilija učio matematiku, Đovani mu je ležao na nogama i nestrpljivo čekao Iliju da završi sa učenjem i da odu u šetnju. Znali su po neki put da se posvađaju kada Đovani pojede krišom Ilijin sendvič, isprlja blatom sobu, iščupa cveće u dvorištu. Tada bi Ilija počeo da viče na Đovanija, a Đovani da laje, ali ubrzo bi se umorili od svađe i onda bi se samo pogledali i izašli u dugu šetnju.
Foto: Profimedia
Njihovo druženje je trajalo godinama i sada je Ilija već bio odrastao mladić, spreman da napusti rodni gradić Đovani i ode na studije. To je bio prelomni trenutak za Iliju i za njegovog četvoronožnog prijatelja Đovanija. Đovani je danima odbijao hranu, noći je provodio tužan u kućici u dvorištu cvileći, zavijajući poput malenog vuka. Ilija je pakovao stavari u kofer i tužno gledao kroz prozor Đovanija u dvorištu.
Porodica je govorila Iliji da ne brine zbog Đovanija, da će se oni brinuti o njemu dok je na studijama, ali Iliji to nisu bile dovoljne reči utehe.
Foto: Profimedia
Nije znao kako će bez svog najdražeg druga. Došao je dan puta, porodica se u dvorištu pozdravila sa Ilijom, a potom su ga ostavili u dvorištu da se pozdravi sa Đovanijem. O tom rastanku su pričali svi meštani gradića Đovani. Nakon prvih nedelju dana od dana odlaska Ilije na studije, Đovani nije izlazio iz kućice, a Ilija iz studentskog doma. Obojica su bili jako tužni. Svima je tad, posle mnogo godina, postalo jasno na koga se ipak odnosila prva izgovorena reč Đovani. Prošla je još jedna nedelja. Porodica Đovani nije mogla više da gleda tužnog Đovanija kako leži u svojoj kućici i odlučila je da sedne u auto i povede Đovanija kod Ilije u posetu. Đovani je u vožnji gledao zamišljeno kroz prozor i radovao se susretu sa svojim najboljim prijateljem. Nakon nekoliko sati vožnje stigli su u studentski dom gde je sada stanovao Ilija. Đovani kad je ugledao Iliju kako silazi niz stepenice krenuo je da mu trči u susret.
Foto: Profimedia
Toga dana Đovani je postao novi stanovnik studentskog doma iako je bio plan da ga samo poseti. Opet su dva druga uživala u dugim šetnjama i nisu se više razdvajali.
Pročitaj još:
Časlav i devet života: Nema bežanja, šta treba da se desi – desiće se i to u pravo vreme!
Priče za laku noć: Neka vaši mališani utonu u zimski san uz pomoć belog medveda Bogiše!
Uspešno ste se prijavili
