Ovih dana je vesti u Srbiji preplavila tema o akušerskom nasilju. Povod tome bila je porodilja Marica Mihajlović koja je na društvenim mrežama objavila priču o tome kako je od strane ginekologa u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici bila maltretirana i fizički i psihički na porođaju. Usledile su jezive optužbe da je bila žrtva akušerskog nasilja, kao i da je doktor lično kriv što njeno dete nije preživelo.
Nakon ove priče javila se žena koja je bila svedok Maričinih mučenja, pa za njoj druga porodilja koja je bila žrtva nasilja u porođajnoj sali, pa treća, četvrta…. Napravio se dugačak spisak ispovesti žena koje su se osmelile da govore o možda najbolnijoj temi. Nadajmo se da je ovo početak velike „galame“ i da će nakon pobune žena akušersko nasilje postati termin koji nije poznat. Dok se to ne desi, kako sad trudnica spokojno da ode u porodilište?
I ovaj tekst nije protiv žena koje su se osmelile da progovore, ovo je najjača podrška svima koje su prošle kroz isto. Ipak, ovo je ujedno i podrška svim onim ženama koje tek treba da se porode.
Da, ima normalnih doktora i ugodnih porođaja i to mnogo više nego traumatičnih. Ali o njima nema potrebe da se govori. Ne tvrdim da ćete proći lagalo i spokojno, a ne mogu ni da vam kažem da će to biti da za zaborav. Ono što mogu jeste da vam prenesem svoje iskustvo. A ono glasi „Možeš da se porodiš bez ikakve veze, a da ti to zaista bude najbolji dan u životu“.
Porodila sam se pre šest meseci i imam potrebu u ovom trenutku da ispričam moju situaciju. Nisam bila žrtva, a nisam bila ni poznata osoblju u GAK „Narodni front“ u Beogradu. Trudnoću sam vodila kod doktorke kojoj slepo verujem, ali ona radi samo privatno. Saznala sam da ću se poroditi carskim rezom, pa ću kad dođe vreme dogovoriti sa njom ko će mi biti doktor, koju ću anesteziju i slično.
Ovo nije prilika da detaljišem o svemu, ali je suština da sam praktično „sa ulice“ uletela u porodilište jer mi je pukao vodenjak 13 dana pre termina i tako „poremetio planove“. Nisam imala nikakvu vezu, nisam poznavala nikoga u bolnici, nisam ponela famoznu kovertu… Bio je vikend pa sam zapala kod dežurne doktorke. „Ko god da je tu, porodiće me.“
Kod sebe imam uput za bolnicu koji sam u Domu zdravlja uzela dva dana ranije i krvnu grupu. Menjala sam prezime, pa sam zdravstvenu knjižicu imala samo u vidu potvrde i to odštampane, budući da se čeka tri meseca za karticu. Nijedan nalaz koji se zahteva na porođaju nemam kod sebe (trebalo je po planu da ih uradim dva dana kasnije). Neko bi rekao da je ovo scenario idealan za priču kako neće da se bavi mnome, da nemaju vremena i da oni imaju svoje pacijente.
Kod mene je bilo sve lagano. Ulazim prva da se prijavim, idem preko reda (jer sam jedina kojoj je pukao vodenjak, ostale čekaju CTG), objašnjavam šta se dešava, pregledaju me, odvode na sprat na pripremu i posle nekoliko sati su me porodili. Niko od njih nije bio neprijatan, niko nije vikao, ni vređao. Čak i sestre u sobi u kojoj sam bila su izuzetno ljubazne bile, barem za moje afinitete. Od svih iz bolnice sam dobila samo pomoć i ništa manje od toga.
Ovo govorim kao podršku svima onima koje uskoro čeka porođaj i koje bi trebalo da se opuste, dok se svakodnevno piše o nasilju. I ja sam bila prvorotka koja je istraživala šta je čeka i bojala se nepoznatog.
Nije svaki porođaj iskustvo o kojem ste čuli ovih dana, ima i baš, baš lepih trenutaka. Samo hrabro, glasno i solidarno. Mi žene udružene, možemo sve!
PROČITAJTE SVE:
Nemojte nikada da pitate žene žrtve akušerskog nasilja zašto su ćutale i zašto ćute
U koja porodilišta u Beogradu otac može da prisustvuje porođaju i pod kojim uslovima
Trudnički dijabetes je sve češća dijagnoza u drugom stanju – ovako možete da ga regulišete
Uspešno ste se prijavili
