Da li možete da zamislite svet u kojem vlada tišina? Da se rađate i razvijate bez mogućnosti da bilo šta čujete, a da kroz život gazite sa osmehom i bez dozvole da se nešto ispreči na vašem putu?
Neki bi sigurno rekli da je to nemoguće, ali Gordana Miković Mučibabić (40) i te kako zna da se sve u životu može postići, ako znamo da nam odustajanje nije opcija.
Ona se rodila kao 100 odsto gluva i period detinjstva provela je u Nemačkoj gde je išla u specijalnu školu kako bi pokušala da nauči govor. Pored te škole, imala je i ozbiljne vežbe kod kuće kada joj je otac kupovao različite muzičke instrumente, a sve u nadi da će se njegovoj Gordani razviti sluh.
– Otac mi je kupio doboš i čak sam morala da budem leđima okrenuta njemu dok svira, kako bih mu rekla tačno koliko je puta udario palicom. Kasnije sam učila da duvam u frulu, a sa osam godina sam dobila sintisajzer koji sam takođe savladala. Ipak, muzika mi je dosadila i shvatila sam da to nije za mene – priseća se Gordana detinjstva.
Onda su se nizala razna interesovanja, kao i kod svakog deteta tokom odrastanja. Sve dok nije došla u Srbiju. Kako kaže, najteže joj je bilo da prati nastavu jer nije znala jezik, kao ni ćirilično pismo. Kao i sve pre toga, Gordana je brzo savladala i ovu prepreku i tako završila Grafičko inženjerstvo na Višoj tehničkoj školi, što ju je kasnije opredelilo u životu kada je profesionalno zanimanje u pitanju.
Foto: Dragan Mujan
Ali jedan susret sa drugaricom vinuo ju je do zvezda. Dobila je ponudu da ode u streljanu, na šta je ona bila zgrožena odbijajući poziv argumentima da nikako ne voli oružje.
– Te 2002. godine sam ipak na nagovor drugarice otišla u tu streljanu i čim sam prvi put uzela pušku u ruke, zaljubila sam se u taj sport. Šest godina kasnije imala sam čast da me trenira Aranka Binder, osvajač svetske medalje. Ona mi je dala njenu staru opremu, pušku i uz njenu pomoć sam svaki dan trenirala kako bih se pripremila za prvo takmičenje. Godine 2009. sam otišla na Tajvan da se takmičim na Olimpijadi gluvih gde sam osvojila treće mesto – kaže Gordana.
Foto: Dragan Mujan
Kada je Aranka napustila reprezentaciju, Gordana je nastavila da niže uspehe sa trenerom Željkom Antolovićem.
Danas je majka dvoje dece, ćerke Tare i sina Matije. Njem suprug Vladimir joj je najveća podrška trenutno. I pored toga što je i on nagluv, trude se da deci priušte normalan vid komunikacije. Možda je svim gluvonemim osobama znakovni jezik osnovni vid sporazumevanja, ali ovom paru on nije jedini.
Takođe, pored uspeha u roditeljstvu i streljani ona je i na profesionalnom polju ostvarena žena. Svakog radnog dana odlazi u kompaniju u kojoj je klasifikovana kao jedan od boljih IT stručnjaka. Njen zadatak za osam sati rada je kreiranje aplikacija za mobilne telefone.
Zašto vam sve ovo pišemo?
Vreme je da shvatite da, ukoliko imate neki nedostatak, ne treba na njega da gledate kao na barijeru ka ostvarenju svojih ciljeva, već kao „vetar u leđa“ da postanete najbolja verzija sebe. Neka vam ova priča posluži kao motivacija za siguran korak ka lepšoj budućnosti.
Njenu detaljnu životnu priču pogledajte u našem video prilogu:
Uspešno ste se prijavili
