Obožavao sam to kako je ona uticala na mene. Koja je sva to osećanja probudila u meni. Samo zato što sam imao priliku da je volim. Da budem kraj nje. Da budem njen prijatelj. Momak. Neko ko će da je čuva i pazi. Neko ko oseća svaki njen pokret, upija svaku njenu reč. Neko ko nijednu noć nije dozvolio sebi da zaspi pre nje. Mirno je češkajući i milujući pre nego što bi uplovila u carstvo mašte i snova. Sa osećajem sigurnosti. Jer zna da neko baš tako misli na nju. Posmatrajući svaki njen pedalj. Svaki njen deo. Uvek joj ostavljajući jedan poljubac na sam vrh njenog obraza. Tamo gde sam oduvek voleo najviše da je poljubim.
Izašla je užurbano kroz vrata zgrade tog jutra. Hitajući ka svom autu, sigurno želeći da pre one jutarnje gužve i vreve u saobraćaju, pre svih stigne na posao. Obožavao sam taj osećaj da, svaki put kada bih spustio svoje oči na nju, izgledalo je kao da je po prvi put vidim. Kao da je nikada pre toga nisam znao. I to kako bih se iznova, svakog tog puta, sve više i više zaljubljivao u nju. To je odista dar od Boga. Toliko puta videti i gledati u nekoga svojim očima, a opet osetiti srce kako treperi kao da tu istu osobu nikada pre toga nijednom nisi video. Dodirnuo. Taj osećaj da je upravo ona, tvoj dom. Sve ono što želiš. Sve ono što ti treba.
Kako se približavala autu, njen korak je postajao sve sporiji. Sve do onoga trena kada je stala tačno naspram njega. Pogled joj je išao na sve strane. I znao sam da traži baš mene. Osmeh, koji nije silazio sa njenog lica. Ali, to još nije bio trenutak kada sam hteo izaći pred nju. Želeo sam da uživa. Sama za sebe. Isto onako kao što sam ja uživao svaki put kada bih dodirnuo njene usne svojima. Dozvoljavajući im da, kroz svaki sledeći njihov dodir, sve više postaju deo mene. Kada bih osetio kako nestaje u dubini moga zagralja, ne želeći ni za tren da izađe iz njega. Ostavljajući svoj miris na meni. Svoj pečat. Svaki onaj put kada bi, dok bi se vozili kolima, drzao njenu ruku u svojoj. Privlačeći je u svakom slobodnom trenu ka sebi, kako bih joj ostavio što više poljubaca na nju. Njene oči. Gledajući sebe u njima. Čuvajući svaki njihov pogled.
Hteo sam joj reći, hvala ti. Što imam priliku ovako da mislim na nju. I što taj osećaj koji imam iznutra, dolazi baš zbog toga što je ona tačno takva kakva jeste. I da će to uvek biti malo. Nedovoljno. Za sve to neprocenjivo ostalo što ja dobijam od nje. Što zbog svega toga postajem baš takav čovek. Koji tako misli. Tako radi. Tako želi. Tako oseća. A sve to samo zbog nje.
Na brisačima njenog automobila se nalazio svaki znani i možda davno zaboravljeni milimetar moga srca. Svaki njegov deo, koji sam želeo da poklonim baš njoj. Kao kada dete stoji ispred vas i nudi vam svoju najvredniju igračku. I iako je to nešto što ono najviše voli, ne postoji nijedna jedina dilema koja će ga sprečiti da to podeli baš sa vama. Iskreno. Čisto. Bez ikakve zadnje namere.
Foto: Profimedia
Plišana igračka u obliku mede. Nešto kao simbol i zamenu za mene. Iako sam ja, budi uzgred rečeno, onako skroz manekenski i fino građen, ali to je elem već priča sama za sebe. Neko ko sedi tu, na tim brisačima, i kao najvredniji vojnik, čuva taj poklon za nju. Neko ko joj se smeši dok mu prilazi. Neko koga uvek može da zagrli. Dodirne. Kada god njena ruka krene ka njemu. Kroz njegove plišane rukice prolazi jedna predivna crvena ruža. Gospođa u cvećari je rekla da je to ekvadorska ruža. Jedna od najlepših i najplemenitijih koje oni mogu da imaju. Ona koja cveta onako da, svi ostali oko nje, kada te latice krenu da se šire i otvaruju, ostaju bez daha. Bez reči. I budu puni te želje, da što više mogu da budu kraj nje. Uživaju u tome kako ona izgleda. Kako se pretvara u nešto što je rečima teško opisati. Jer se plašiš da one ne mogu da budu dovoljno dobre i jake da, sve to što osećaš iznutra, prenesu i opišu kako to zaista jeste. Crvene boje kao strast koju osećaš za njom.
Koju sebično ne želiš ni sa kim da deliš. Baš jedna takva mi je trebala. Stajala je u njegovim rukama, mirno čekajući nju da priđe. Da je uzme i privuče svome nosiću. Zatvorenih očiju, oseti njen miris. Možda onda shvati koliko približno isto, ako ne i više, njen miris deluje na druge koji se slučajno zadese kraj nje. U redu na kasi dok kupuje svoje omiljene proizvode. U restoranu, za stolom, dok drži čašu svoga omiljenoga vina. Bilo gde da bude i prođe. A on osvoji to čulo, svih tih ljudi koji igrom slučaja budu deo svakog njenog dana. Odmah tik uz plišanog medu i tu ružu koju je držao, tanka, baš onako elagantna teget kutija. Crvena traka vezana u mašnu preko nje. Par zvezdica nalepljenih svuda po njoj. Kao da žele da joj kažu da od kada je ona tu, to zvezdano nebo je još lepše i sjajnije. Baš zbog toga što je i ona njegov jako bitan deo. Dajući joj tako taj konačni, magični i efektni izgled koji je ona trebalo da ima na tu prvu loptu kada je ugleda na brisačima svojih kola. Spustila je medu i ružu sa strane, a kutiju uzela u svoje ruke. Okrenula se tako da može da se nasloni na svoja kola. Još jednom je pogledala u svim pravcima u kojima je mogla. I počela da se smeje. Njeno lice je bilo srećno. Iako nije ni znala šta je unutar te kutije. Kao da je samo to, što je mogla da je drži u svojim rukama i uživa u njenom spoljašnjem izgledu, bilo i više nego dovoljno. Baš onoliko koliko joj treba. Kao da se pomalo i plašila da je otvori. Sigurno razmišljajući i prebirući po svojoj glavi, šta li je to moglo da bude unutra? Da li da je otvori odmah? Ili stavi u auto i sačeka da stigne do mesta na kome radi. Pa tamo da vidi. Ali ipak, lepše je možda baš tu videti. Tako naslonjena. Privukla je kutiju ka svojim grudima i kao da ju je čvrsto zagrlila, pre nego krene da je otvori.
Pažljivo je skinula mašnu sa nje, ne želeći da poremeti njen izgled niti jednoga trena. Stavila je svoje prste na rubove kutije i posle par sekundi podigla njen gornji deo ka sebi. Ono što su njene oči prvo mogle da vide, a dlanovi da dotaknu, je bio džemper. Onaj praznični, mekani na dodir. Na njemu se nazirao jedan veliki irvas po samoj njegovoj sredini. Kada je krenula da ga izvuče, pod prstima je osetila da, sakriveno u njemu, i tek onako iznad njegove kragne, viri nešto u obliku nekog pisma. Lagano je izvukla ceo džemper napolje, a onda je jasno mogla da vidi da su se u njemu krile dve stvari. Dve koverte koje su bile jedna preko druge. Nije znala šta pre da pogleda. Ali, nekako je odlučila da raširi njega i vidi kako on ceo izgleda. Oko tog irvasa, koji je bio u njegovoj sredini, bilo je pregršt srca koja kao da su lebdela svuda oko njega. On je bio zaljubljeni irvas. Kao da ona već do tada i nije znala koliko sam ludo bio zaljubljen u nju. Ali, po meni, iako se sve to zna, uvek je još bolje, sa vremena na vreme, to i govoriti. Podsećati tu osobu koliko ti znači. Kako čini da se osećaš zbog nje. Iako ona sve to svojom očima može da vidi. Ali, kada to znaš na pregršt maštovitih i različitih načina da joj pokažeš, to ne može nikako biti loše. Čak naprotiv. Tako uvek i trebaš da radiš. Jer, svaka nežno poklonjena reč, je jedan tvoj osećaj i emocija koju gajiš prema njoj.
Foto: Profimedia
Svaka ta reč, sama za sebe, je poklon. Za koji se ne trebaš nikada ustručavati da ga daš. A te koverte kao da su bile sakrivene unutar njegovog srca, čekajući nju da ih pronađe. I vidi šta njihov sadržaj unutra krije i sprema za nju. Nije prestajala da se smeši. I čudi. I neprestano gleda u sve te stvari koje su bile tu, svuda oko nje. Kako je to bio fenomenalan prizor za gledati. Kako je to bio sjajan osećaj, kada za nekoga možeš sve baš tako da spremiš. Da tako o njoj misliš. Da je tako obraduješ. Baš tog jednog dana, kada nešto tako sigurno ni u snu ne bi mogla da pomisli da će joj se desiti. A povrh svega toga, ta pisma koja čekaju da ih ona otvori. I vidi šta se to još krije, za nju, u njima.
Pažljivo gleda koja prvo da odabere. I bira ono sa njenim imenom na njegovoj poleđini. Kao da je pomislila, to je sigurno pravi redosled kojim želim da ih otvaram. Izvlači savijeni papir iz koverte i počinje polako da ga čita:
„Ljubavi,
Kada bi ti samo znala kako je to fenomenalan prizor kada ujutru otvorim svoje oči, a ti budeš to prvo što sa njima mogu da ugledam. Kada tvoja blizina, i tvoj miris, budu te prve stvari koje me dotaknu. I koliko to meni prija. Od svih tih sjajnih mesta na celome ovom svetu, ja znam da je to ono mesto, na kome bih najviše voleo da budem. Kažu da se sve naše misli, koje izgovorimo glasno i pustimo u etar, odlaze duboko u kosmos. U njegove daleke, i od nas sakrivene delove. Nešto što mi još ne možemo rečima tek tako da objasnimo. Ali verujemo. I tu se gomilaju. A onda, kao bumerang, se vraćaju i ostvaruju u našim stvarnim životima, baš tako kako smo ih zamislili i izgovorili. Možda ponekad ne direktno nama samima, ali sigurno nekome ko to zaslužuje. Jedna takva je dovela tebe meni. Onoga trena, kada sam u toj sali, spustio svoje oči po prvi put na tebe. A pregršt njih, kao ovu ovoga jutra, toliko mnogo želim sa tobom da izgovorim. Podelim. I pošaljem tamo. Da bi nam se što više njih vratilo i ostvarilo. Baš tako kako ih ti i ja zamislimo.
P.S.
Volim te“
A onda je otvorila drugu kovertu…
Ispod latinično napisanih naših imena na karti, stajala je njena omiljena i tako željena destinacija. Mesto na koje je tako jako htela da ode. Pariz…
Kao da je ostala bez daha u tome trenu. Posle svega toga u tome jutru. Zar i ovo? Očiju punih suza. Nije od šoka ni primetila koliko sam joj blizu već bio prišao. Kada je podigla svoju glavu ka meni, jedino za šta je imala snage da kaže je bilo:“Ludaku jedan… Dođi…“
Kada sam je obgrlio svojim rukama i dlanove spustio na njena leđa, osetio sam koliko jako je svojima počela da me još više vuče ka sebi. Između njenog vrata i ramena, ima to jedno mesto, na koje bih je uvek, kao i tada u tome trenu, obavezno poljubio. Za mene, to je bio moj Pariz. Moja puštena misao u taj kosmos. Moja ljubav.
Uspešno ste se prijavili
