„Dovoljno je da Isidora pusti 2-3 tvita pa da se cela medijska scena, u Srbiji, pregreje i zakovitla.
Moram da priznam da sam kao mladi kritičar voleo da gledam „Plinsko svetlo“ (naročito prvu verziju, Torlda Dikinsona), ali bih svoj slučaj rađe povezao sa Hičkokovim filmom, „Sumnja“ gde je reč o krivo optuženom. Uostalom, Keri Grant je podesniji, od na primer, Šarla Boajea, iz druge verzije, „Plinskog svetla“, za identifikaciju. Ali, ako se ima u vidu da je Grant, po svoj prilici, imao ljubavnu aferu sa Randolfom Skotom, to nas gura ka gej – tematici. A, činjenica je da sam ja radio scenario za film, „Dečko koji obećava“ koji je, čak, i u svetskim okvirima bio pionirski pokušaj tematizovanja homoseksualnog sindroma.
Jednom bih voleo da objasnim koliko je bilo bitno dok je homoseksualizam bio tabu da se to pitanje umetnički artikuliše, ali o tome svakako ne bih mogao da diskutujem sa novinarkom koja me uoči ponoći, sve se izvinjavajući, zove, priznajući da mora, da joj je to naređeno.
Možda je ponoć zgodna za gotik- konverzaciju, ali je nepodesna za davanje intervjua o vlastitom životu. Taj ponoćni poziv je bio početak lavine svakojakih pokušaja da se kontaktira iz ovog ili onog medija sa mojom malenkošću. Međutim, kao što je govorio Mekluan, „mediji su poruka“, a onda se stiglo do komutacione teze da je poruka medij. A, ja zapravo, mislim da je najvažnije pitanje, čije su poruke i čiji su mediji.
Kada sam pomenuo Hičkokov film „Sumnja“ (Suspicion, 41.) da naglasim da ga ne treba mešati sa Hičkokovim remek–delom, „Senka sumnje“ (Shadow of a Doubt,43.), tamo je „ankl“ zaista zločinac. Neki ankl uvek stoji iza medija i poruka. Pedi Čajevski je jednom prilikom rekao da mu je Ford skrenuo pažnju da se poruke šalju poštom, ali izgleda da Pedi Čajevski, autor dokumentarističkih drama iz kojih će se vremenom razviti „rialiti“, nije čuo početak Džekove rečenice, kao što Sem kaže… poruke se šalju poštom. Semjuel Goldvin je to objasnio najpouzdanijem CIA režiseru, Džonu Fordu koji je imao ambiciju da bude američki Homer, a Sem Goldvin je želeo da se identifikuje sa Ankl Semom.
Dakle, poruka-medij je uvek instrument nekog višeg interesa. Kada policija nema elegantnije rešenje onda vas pozovu u TV toking- šou ili vam traže intervju za neki tabloid ili lajf-magazin. Kada vam šalju novinarke da vas eraund midnajt šikaniraju to znači da ste pali ispod svake crte. Međutim, Nortrop Fraj tvrdi da padom ispod crte stižemo do ironijskog nivoa koji nas uzdiže ka mitu. A, ovde i jeste reč o mitomaniji koja se u prizemnoj ravni iskazuje kao sklonost senzacionalizmu. A, eksploatacija senzacija je omiljena tehnika romantičarske umetnosti, pogotovo u njenom post-postmodernističkom ključu.
A, tu je, moja Isidora, najsuperiornija. Dok se držala „ih forme“ u para-autobiografskim romanima, doživeo sam takvu situaciju da me uz jutarnju kafu, ok i viski, prodorno posmatra komšija, kada nam se susretnu pogledi, on se ispovedi, celu noć nije spavao jer su se on i njegova žena, umesto da se krešu, raspravljali, da li sam ja ubica ili nisam.
On je štitio moju nevinost i bio je u pravu. To je bio rani roman “Ljubav u Tunisu“, dok se Bjelica držala još konvencionalnog izraza, a onda je krenula u inkluzivnu akciju usisavanja poruka–medija u svoje para-autobiografske performanse u kojim ja figurišem veoma klisko, zavisno od stepena fikcije, od muža do antagoniste, u krajnjem slučaju, pedera – ubice. To je krajnja projekcija Isidorine artificijelizacije celokupne stvarnosti. Unutar tog romantičarskog diskursa apsolutnog preterivanja, svih vrsta hipertrofiranih figura, mene, kao obaveznog antagonistu, može da očekuje sve što se njoj učini kao umetnički provokativno, ali ja, kao što je govorio Katul, znam da sve ono što žena kaže u afektu treba da se pusti niz talas brze vode. Jer ja znam da mene, moja Isidora, voli.
P.S. Nema ništa i nikad od razvoda. Ma šta vam mediji poručuju“, napisao je Pajkić.
Pročitaj još:
Uspešno ste se prijavili
