Možda bi trebalo da rodim treće dete. Bila sam na odsustvu skoro tri godine. Da hvatam zadnji voz?- zbijam šalu i smejem se dok se verem na sto za pregled.
Znate kako kažu? Pregled kod ginekologa je kao i bilo koji pregled kod bilo kog lekara. Jeste, malo sutra! Mene uvek obliva rumenilo i uvek mi je neprijatno. Valjda ovom šalom hoću da razbijem tremu i ublažim nelagodnost.
Ok, sad mi je već stvarno neprijatno dok mi brčka unutra onom spravom, pa zatim dva prsta, pa pritiskanje donjeg dela stomaka. Gledam u plafon isprepletanih prstiju preko grudi. Motam palčeve u krug.
Misli na nešto lepo, misli na nešto lepo, govorim sebi. Da, treće dete! Tri godine bolovanja i majušno stvorenje, lepo i umiljato… Al’ opet ustajanje noću, grčevi, prvi zubi, vakcine i temperature… A deca bi se oduševila! Suprug takođe.
– Kad Vam je majka ušla u menopauzu?-
BUM! Metak pravo u srce! Briznem u plač i ne upevam da joj odgovorim. A i šta da joj kažem? Da je mama među anđelima već 18 godina i da nismo stigle da pričamo o menopauzi? Da nismo stigle da pričamo o mnogo čemu? Da mi mnogo nedostaje baš u ovakvim trenucima?
Ona zaprepašćeno podiže glavu i pogled sa mog međunožja prebaci na moje uplakano lice. Podiže obrvu.
– Pokojna je… već dugo… – odgovaram kroz jecaje.
Milostiva me potapša po kolenu. Kao teši me. A i gde bi me potapšala inače ovako raskrečenu?
Dok silazim sa Mont Everesta blagim glasom mi saopštava:
– Znate, Vi ste sada u perimenopauzi.-
– Peri šta?-
– Vaše telo se polako navikava na starost. Te promene raspoloženja, smejanje pa plakanje i upošte celo vaše stanje mi govori da ste u perimenopauzi.-
– Znači u čekaonici sam za menopauzu?-
– Je l’ imate valunge?-
– Ne i ne želim da ih imam.-
– Imate problema sa spavanjem?-
– Ne, nikada.-
– Je li Vam ciklus redovan?-
– Da i želim da bude zauvek.-
– Onda se vidimo za šest meseci.-
Ona će meni da ja čekam starost, ona će meni da mi se koža suši, da mi se kosti proređuju, da gubim elastičnost, da mi se smanjuje libido, da mi umire utroba!
E, neće moći!
Ulazim u parfimeriju i kupujem kremu protiv bora. Nemam pojma kakvu. Do sad mi nije trebalo, ali eto, lice će da se zbrčka, sva ću da se zbrčkam. Zlo i naopako!
Na putu do kuće svratim u prodavnicu i kupim bocu bele Sangrije. Kosti mi postaju krhke. Sad će krenuti talasi toplote, sad ću sva da se sasušim. Kuku i lele!
Mažem kremu u debelom sloju dok pijem Sangriju. U čašu sam ubacila nekoliko zrna belog grožđa nežno zgnječenih. Osećam blaženstvo ukusa na nepcu. Sa kompjutera sa čuje omiljena pesma Parnog Valjka „Uhvati ritam“. Njišem se u ritmu mladosti. Pa otrčim do kupatila. Lice je upilo svu kremu. Mažem još jedan sloj. Još deblji. Pijem još jednu čašu. Još slađu. Kliknem na riplej još jednom.
Foto: Profimedia
Krema, Sangrija, Parni Valjak.
Krema, Sangrija, Parni Valjak.
Celo popodne.
I baš mi je lepo.
Možda zbog pesme.
Možda od kreme koja je iznenađujuće brzodelujuća.
Možda od Sangrije.
„Igraj svoju igru, opusti se, uhvati ritam
nitko nam ništa ne može, uhvati ritam.“
Uspešno ste se prijavili
