Vedrana Rudan je sada na svojoj stranici „Rudan.info“objavila tekst pod nazivom „Opet o mojoj groznoj deci“, u kojem se osvrnula na reakcije na svoj prvobitni tekst.
– Jako sam zadovoljna odjekom mog teksta u kom sam opisala gadove, plodove utrobe svoje. Ako niste čitali na svim mogućim portalima, a ni na mom iako stoji ispod ovog teksta, prepričaću vam sadržaj. Ja na samrti, brzožderući rak hara mojim krhkim, aleluja za ovo “krhkim” telom, a moja prokleta deca nikako da posete umiruću majku. Kad je moja poznanica pročitala tekst, mislila je da pišem o njenom sinu, razbaštinila ga je idućeg dana, bila je kod najpoznatijeg riječkog notara i svu je svoju imovinu poklonila ćerki. Bratić je u mojoj deci prepoznao svoju i konačno prelomio, prodao je kućerinu u Splitu i sa ženom će se odseliti u Trst. „Stara, tamo su nekretnine jeftinije, jest da je Trst postao srpski, ali bolje da sam okružen Srbima nego sopstvenom decom. Pi*ka im materina!, napisala je Rudan pa nastavila:
„Moja prijateljica je danima plakala zbog mene. Rekla mi je u poverenju da je konačno srećna što nikad nije rodila. „Ne mogu zamisliti“, jecala je, „ne mogu zamisliti kroz što prolaziš, jadnice. Prokleti bili“. Nekoliko portala je mog sina ubacilo u naslov i je*alo mu mater koju ne posećuje na samrti. Sin mi je oduševljen jer su ga, pitaj Boga čime izazvani, proglasili „doktorom“, „uglednim doktorom“, „neuropsihijatrom“. „Stara, ako nastaviš, postaću akademik zlostavljač majke kojoj zadnji čas otkucava“. Odnosi između roditelja i dece očito su vruća tema. Dobila sam more mejlova u kojima moji vršnjaci detaljno opisuju svoju decu iz pakla“, otkrila je pa nastavila:
– Iskreno, s jedne strane ti je drago kad napišeš nešto što će mnogi pročitati, teško je ubosti dobru temu, s druge strane… Kako je moguće da moji čitatelji svaki tekst koji napišem doživljavaju kao ispovest, istinu, krik srca moga, vapaj za ljubavlju, tugu nad samom sobom jadnom, bolesnom i ostavljenom? Ne sećam se kad sam, ako sam ikad, pisala istinu o ljudima koje volim. Čak ni ja više ne znam koliko sam u tekstovima imala ljubavnika, muževa, brakova, zle dece… Ali… Ne pišem nikad o svome mužu, naš odnos je tako dosadan. Ni moja mi deca nisu tema. Poštujem i osećanja svojih mačaka, nikad im ne bih ugrozila privatnost, dodala je pa nastavila:
– Pa ipak, kako rekoh, mojoj deci ovih dana nije bilo lako dok sam se ja smejala. Većina me je ljudi žalila, drugi misle da sam ja zlobna kuva, kua, stara baba, mrziteljka svega što je hrvatsko, zaslužila sve što mi se, sirotici na umoru, dešava. „Kako si posejala, tako žanješ, ku*etino! Krepaj!“. U čitavoj je priči zaista istina da imam jeeni rak i smešno mi je kad mi neki pišu kako su srećni što ću “crknuti”, kao da oni neće. Ostalo je… Istina ili laž. Ovaj vikend moja deca i ja planiramo zajednički ručak u nekoj oštariji i muku mučimo kuda otići. Mnogi me znaju, šta ako zbroje dva i dva i shvate da se veselo smejem u društvu sopstvene dece? Sjeaću imidž žrtve, jeote“, zaključila je.
Uspešno ste se prijavili
