U svakome od nas postoje skriveni svetovi. Potencijal iznad svakog objašnjenja i definicije. Energija koja se skuplja i čini neumitno svaki sekund našega života.
Vreme koje stoji, dok se sve ostalo kreće. Osećaj da je sve to tu, u nama. Nemogućnost da dođemo do nečega što nam je očajnički potrebno. Oblasti koje krijemo čak i od sebe samih. Nevoljno ponekad. Osećaj izgubljenosti. Dok nam je osmeh na licu. Osećaj da ne pripadamo nigde, i nikome, a toliko je drugih ljudi i stvari oko nas. Osećaj i pitanje, da li će nas ikada neko čuti? Kroz strah i nedoumicu kako će nas drugi gledati i razumeti zbog toga što zaista jesmo. Dok osećanja neumitno gore i rastu u nama. Potajno želeći da ih neko prepozna i probudi. Oslobodi. Da nam priliku da dišemo. I budemo svoji. Stidljivo nas pusti baš to, što bi svakoga dana bez trunke suzdržavanja i trebali da radimo. Da živimo. Da nas shvati. Oseti baš onako kako nam je potrebno. Postoje trenuci u kojima nas određeni ljudi, situacije i reči, pronađu. Odškrinu vrata naših dimenzija taman toliko, da nam svi ostali koraci koji slede posle toga, deluju tako prosto i normalno. Kao da su sve vreme baš takvi tu sa nama. Dodirnu onako kako smo čitav život čekali. Kažu da svako od nas ima svog anđela čuvara. Koji se brine o nama, i pazi na nas. Pomaže kada je teško. Veseli se u danima kada nam sve polazi od ruke. Zašto svi mi, kao obični ljudi, sa toliko mnogo prilika u svome dragocenom životu, slučajnih pogleda i razmenjenih reči, nesebičnih pomaganja i podrške, čvrstih zagrljaja i razmene osećanja da će sve biti bolje posle toga što nam se desi, ne bi bili jedni drugima, i sami sebi, baš to? Anđeli.
Nikada neću moći da objasnim zašto sam te večeri baš u tom pravcu krenuo kući. I zašto sam svoj automobil ostavio toliko daleko od mesta na kome sam bio sa svojim prijateljima. Zašto nisam produžio dalje sa njima, do tog sledećeg mesta na koje su hteli da idu. Sudbina? Kažu da je odavno već sve zapisano za sve nas i da svaki pokret i potez koji napravimo, ima svoju svrhu. I da baš kao takav, tako i treba da se dogodi.
Toliko puno stvari može da nas ostavi bez daha. Učini da u trenu izgubimo dodir sa samim sobom. I da sve ono za šta smo mislili da se nama nikada ne može desiti ni u snu, odjednom postane naša stvarnost. Naša java.
Prilazila je korakom naizgled nesigurnim i pomalo čudnim za hod jedne osobe u svakodnevnom životu. U prvom trenutku nisam mnogo obraćao pažnju zašto je to tako. Dozvolio sam sebi da zastanem i uživam u njoj koja mi je kao takva prilazila.
Foto: Profimedia
– Bože moj, pomislih u sebi. I pored toliko fizički atraktivnih i toliko nestvarno lepih i privlačnih devojaka, koje svakodnevno srećemo u svom životu, ipak postoji i jedna posebna, specijalna grupa osoba čiji izgled, koliko god da se naši ukusi razlikovali, momentalno sve oko sebe uspeva da zamrzne i svaki pogled, nameran ili slučajan, usmeri baš na sebe.
Sako podvrnutih rukava, ispod kojeg se nazirala bela majica sa aplikacijom jedne od popularnih rok grupa. Uzak, svetao džins i cipele na štiklu. Duga crna kosa koja je padala preko tog sakoa. Na zglobu ruke narukvica. Minđuše koje su, kako se kretala, a njena kosa u tim nezgrapnim pokretima pomerala, povremeno uspevale da provire i postanu vidljive za oko onoga koji je posmatra. Nestvarno predivne oči. Crte lice toliko fenomenalno izražene i lepe, da čovek prosto ne zna gde pre i u šta više od svega toga da ostane da gleda.
Bio sam već blizu kolima, ali sam na putu do njih morao proći kraj nje. Raširila je svoje usne u veliki osmeh i svoj pogled fokusirala skroz na mene. Bili smo samo na par koraka jedno od drugoga. I pre nego što je krenula da mi se obrati, shvatio sam zašto je njen hod sve vreme bio takav.
– Hej ti stranče!- izgovorila je to tonom nadasve jakim i u najmanju ruku glasnim. I iako je miris njenog parfema bio i više nego dovoljan da se oseti, nije mogao da sakrije osećaj za trunku previše popijenih omiljenih pića to veče, odakle god da se vraćala.
– Hoćemo negde u provod ti i ja?-
Bila je nekako naizgled previše i očigledno napadna u tome, spuštajući svoje ruke na mene, jedva se držeći pritom na nogama dok je izgovarala te reči. Morao sam da je pridržim u par navrata kako se ne bi srušila na zemlju koliko je jako alkohol bio uhvatio pod svoje. Ljudi koji su prolazili su dobacivali svakakve stvari. Dozvoljavajući sebi da prokomentarišu njeno stanje, a da pritom niko od nas ni ne zna zašto je do njega kao takvog došlo. Možda jednostavno ne podnosi piće i inače ga ne konzumira, pa je zbog takvog malog oduška sebi, tako i uhvatilo. Možda je imala neku stresnu i lošu situaciju u svome životu taj dan, pa je dopustila i previše sebi kroz piće, pokušavajući da od tog problema i situacije pobegne. Niko to od njih nije ni hteo da zna.
Bila je sama. Pokušavao sam da saznam da li su joj prijatelji blizu tu negde i da li joj mogu nekako pomoći da dođe do njih kako bi se što pre i što sigurnije vratila kući. Reči su bile u par navrata i više nego narazumljive dok je pokušavala sve to da mi objasni. Nije znala ni gde je bila, ni gde se sada nalazi. Torbicu je kaže negde izgubila. Ili joj je usput ispala dok je koračala u pravcu za koji ni sama ne zna kuda je vodi. Telefon nema. Nijedan broj ne zna napamet, tako da nikoga nisam ni mogao pozvati da dođe po nju, dok bih je ja pazio i čuvao da se ne izgubi još više dok taj neko njen ne stigne. Adrese i mesta gde živi nije mogla ni pod razno da se seti, osim da je to prostorija, kako je rekla, sa zidovima na kojima su slike, a uđe se kroz vrata. Delovala je skroz izgubljeno. Njeno raspoloženje se menjalo kroz svakih par rečenica. Od uzbuđenja kako bi mogli negde zajedno otići na piće i malo se bolje upoznati, do straha i neverice šta se to sa njom dešava. A ljudi prolaze. Isuviše obrgljeni svojim životima i time što se njima samima dešava. Ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe.
Nisam znao šta da radim. Iskreno, ni na tren nisam pomislio takvu tu da je ostavim, ali pitanje šta dalje činiti, a što bi bilo najbolje za nju, me je sve više okupiralo. Molio sam Boga u sebi da se kojim slučajem, kao što to obično biva sa ljudima koji malo više popiju, ne onesvesti ili zaspi pod njegovim dejstvom. Što se ubrzo, kroz njenu haotičnu i nasumičnu priču o svačemu iz njenog života i desilo. Naslonila je svoju glavu na moje rame i u tom trenu dok je pričala kako ne veruje da se ovo njoj baš desilo, osetio sam kako njeno telo polako počinje da tone i pada, a glas da nestaje dok su joj misli odlazile u san. Sada više nisam imao kud i morao sam da prelomim šta činiti. Podigao sam je u svoje naručje i krenuo ka svojim kolima. Sve vreme hodanja do njega, i posle toga, kada sam je smestio na sedište, i same vožnje do moga stana, nije se niti za jedan tren probudila. Tek kada smo ušli u stan, i stigli do moje sobe u kojoj sam hteo da je ostavim da spava, došla je malo sebi i opet krenula sa svojom pričom kako bi mogli negde da odemo da se provedemo ili šta više, sada kada smo sami ona i ja, da malo više uživamo u toj našoj blizini, sve vreme govoreći toliko glasno i sa smehom toliko jakim, da sam svaki čas očekivao nekoga od komšija da počne da lupa po ulaznim vratima u pokušaju da sazna šta se to kod mene dešava!
Pokušavala je na sve načine nekako da me poljubi, dok sam ja samo gledao kako da je što brze i bezbednije smestim u krevet da spava.
Foto: Profimedia
– Ujutru, kada se probudiš posle lepo prospavane noći, odmorna i kada sav taj alkohol izađe iz tebe i ti budeš ona svoja koja si svaki dan, ako i tada budeš želela da me poljubiš, možeš to sutra kada god poželiš i da uradiš. Sada ne. Fino ćemo da doručkujemo, možeš da se istuširaš i središ pre nego te odvezem kući kada se setiš gde živiš. Sada molim te lezi da spavaš.-
Kao da su je te moje reči umirile. Nije progovarala par trenutaka, niti pokušavala bilo šta da uradi, što mi je dalo priliku i vreme da, kako bi joj spavanje bilo što komotnije i bolje, skinem sako i cipele sa nogu, spustim u krevet i jorganom prekrijem i ušuškam.
– Nemoj da izađeš iz sobe dok ne zaspim- tihim i gotovo nečujnim glasom je izgovorila.
Kleknuo sam pored kreveta. Gledali smo sve vreme jedno drugom u oči, dok je pričala šta voli da jede ujutru za doručak i kako će mi objasniti zašto joj se ovo večeras tako sve desilo. Svakom svojom rečenicom sam pokušavao da joj dam do znanja da to nije ništa strašno i da sada više nema razloga da misli o tome. Da može da se opusti i utone što pre u carstvo mašte i snova. A da ću ja biti tu da pazim na nju šta god da joj zatreba u toku noći i ujutru kada se probudi. Brzo je zaspala. A ja nisam oka sklopio sve do jutra. Koje doduše nije, posle svega toga, ni bilo tako daleko, ali neki osećaj da će se probuditi i da će se možda uplašiti gde je to, kada već dođe sebi, ili da će šta god drugo u toku noći da joj zatreba, držali su me budnim.
Sa prvim znacima sunca, već sam razmišljao da izađem napolje i skoknem do prodavnice kako bih kupio sve ono što mi je bilo potrebno za taj doručak o kome je pričala da voli pre nego što je zaspala. A opet kako, pa čak i na tako kratko, da je ostavim tu u stanu samu?
Napisao sam joj kratku pismo-poruku i ostavio na stočiću pored kreveta, sa opisom svega što joj se desilo kako bi znala gde je. I to da sam otišao po njenu omiljenu hranu i da se brzo vraćam nazad u stan. Tek tada sam shvatio da ja uopšte ni ne znam kako se ona zove! Napisao sam umesto njenog imena samo „Pročitaj i nemoj se uplašiti!“ i pored toga stavio smajli. Odabrao sam nešto od svoje garderobe za šta sam mislio da će da joj najbolje odgovara i uz čiste peškire, u slučaju da se probudi pre nego dođem, da može da se lepo kao čovek istušira i presvuče u nešto čisto, ostavio tik pored tok pisma na stočiću.
Gledao sam što pre sve to da obavim i da se vratim nazad, nadajući se da se ipak neće probuditi dok ja nisam tamo. Pažljivo sam otključavao vrata i hodao, kako ne bih učinio ništa što bi je naglo trglo iz sna. Postavio sam sve na trpezarijski sto kako treba i krenuo da vidim kako je.
Sedela je na ivici kreveta, očiju punih suza. Držala je tu poruku u svojoj ruci, dok su suze navirale jedna za drugom. Kako je čula moje korake, okrenula je svoj pogled ka meni, nasmejala se i tihim, umiljatim glasom rekla:
– Hej ti stranče.-
Seo sam pored nje i krenuo da joj brišem suze sa lica.
– Sećaš se toga?-
Krenula je da mi objašnjava i priča kako se seća svega što se sinoć desilo. I kako ona ustvari uopšte nije ni bila pijana, već je to eksperiment koje su njene dve prijateljice i ona sinoć krenule za svoj članak u novinama da rade. Kako će momci reagovati kada vide devojku u pripitom stanju koja im se nabacuje. Pa je ona samo garderobu namirisala alkoholom i popila jedno piće kako bi to sve bilo što uverljivije. Da li će tu priliku iskoristiti za svoju korist ili će učiniti nešto da joj pomognu nekako. I to kako sam ja bio prvi od svih njih koji je baš ovako reagovao. I da ona nije mogla da veruje da baš to tako činim za nju. I kako je morala da vidi dokle ću otići u toj želji da joj pomognem, čak iako mi je ona sve vreme to samo otežavala. A da su prijateljice išle za nama i pratile nas za svaki slučaj da joj se nešto ne desi. Nije mogla da veruje. Nije verovala u mene i u to da sam iskren u tom pokušaju da joj pomognem. Sve dok nisam rekao, kada sam pokušavao da je smestim u krevet, da ukoliko poželi, može da pokuša da me poljubi ujutru kada se probudi i sve je prođe, ako je ta želja još uvek bude držala. Tu se skroz predala i prosto nije želela da ode iz mog stana. Htela je da prespava ovde. I sazna što više o meni. Njen telefon je bio sve vreme uz nju, tako da je prijateljicama odmah javila o čemu se radi i šta će da učini. I to kako me je posmatrala na fotelji kako se borim da ne zaspim da se slučajno ona ne bi probudila i uplašila zbog toga gde se nalazi. I to kako sam joj pomagao da se uspava pričajući sa njom o tome šta bi volela da doručkuje i da ne brine previše, jer to što joj se desilo nije ništa toliko strašno. Čista garderoba i peškiri pored poruke. Sve to da bih joj pomogao i učinio da se niti jednoga trena oseća loše. To da je sve ovo toliko uticalo na nju i pogodilo je tako kako nikada nije verovala da nešto može da je pogodi. Kako neko tako može da brine o nekome, a da ga i ne poznaje uopšte. Koliko to sve toj nekoj osobi može da znači, i šta sve može da je natera da zbog toga oseti u sebi. Koliko može da je ohrabri i pokrene. Kada zna da, bez obzira na sve, tu blizu nje postoji neko ko će da je štiti od svega. Da je razume. Pruži ruku, bez ikakve zadnje namere i pomogne joj onda kada joj je to najpotrebnije. Usmeri je na pravac u kome i ona sama želi da ide. Otvori joj oči i srce zbog toga.
Foto: Profimedia
– Ti si moj anđeo čuvar, rekla je to držeći svoj dlan na mome obrazu. I to što sada mora da mi kaže kako je sve to bila prevara sa njene strane, želeći da to iskoristi sebično za svoj članak i nešto što njoj znači. Suze nisu prestajale da joj teku niz obraze. Uzeo sam joj taj papir iz ruke i privukao ka sebi. Čvrsto je zagrlio.
– Ne brini- prošaputao sam joj na uho.
– Onaj tvoj omiljeni doručak se neće sam pojesti. A dok ga je spremim, ti pravac na tuširanje. Realno, ova moja majica ti neće tako dobro stajati kao što meni stoji, ali nisi ti kriva što sam ja ovako skroz kul dete sa kojim bi svi voleli da se druže!-
Nasmejala se i još čvršće me zagrlila posle toga. Mislim da nikada iz tog zagrljaja nije ni dozvolila sebi da ode.
Postoje ljudi i vreme koji nas menjaju. Čine boljima. U trenutcima kada mislimo da nema nade. Da smo sami u svojim osećajima, željama i razmišljanju. Postoje osobe koje nam udahnu vazduh i oslobode srce. Postoje anđeli koji su svuda oko nas. Koji nas paze i čuvaju. Brinu o nama. Čak i onda kada ni mi sami ne verujemo u njih.
„Oče naš,
Koji si na Nebesima!
Da se sveti ime Tvoje!
Da dođe Carstvo Tvoje!
Da bude volja Tvoja,
I na zemlji, kao na nebu!
Hleb naš nasušni daj nam danas.
I oprosti nam dugove naše,
Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.
I ne uvedi nas u iskušenje,
No izbavi nas od zloga.“
Uspešno ste se prijavili
