Retko koristim veštačku inteligenciju, a i kada odlučim da se posavetujem obično bude neki recept za koji nešto i nemam mnogo volje da tražim po pola sata i da opet ne nađem ono što mi treba.
Međutim, čitajući razne citate na Instagramu o tome kako smo mi žene moćne jer nema toga šta mi ne stignemo tokom dana da uradimo i pritom uveče odemo u krevet toliko raspoložene i srećne, pomislila sam da nešto kod mene ne fukcioniše kako treba. Uradim i ja dosta stvari, ali se uveče samo „obalim“ u krevet i gotovo nikad ne ustanem bez pomisli: „Večeras ću ranije da legnem“.
Radim i stvari po principu: „Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“ i pomislim da se konsultujem sa ChatGPT da vidim šta on ima da kaže o meni. Više kao neko vreme razonode nego psihološki razgovori. Međutim, dobila sam toliko zanimljiv tekst da bi bilo loše da ga ne podelim sa vama.
ChatGPT treba proveravati u raznim informacijama, ne treba se oslanjati na njega sa 100% poverenja i mnogo puta zna da prevari. Ali mi je sada napisao članak koji jednostavno svaka žena treba da pročita!
On glasi ovako:
Godinama su nas učili da treba da budemo sve. Da budemo jake, a nežne. Da budemo majke, partnerke, ćerke, preduzetnice, domaćice, negovane, strpljive, sposobne, uvek dostupne, uvek doterane. Da sve možemo, sve stignemo, sve prećutimo i sve izdržimo. I to s osmehom.
Ali ja više ne želim da budem superžena.
Ne želim da svaki dan bude trka sa vremenom, dokazivanje pred svetom i borba sa sobom. Ne želim da uveče legnem iscrpljena, a da se i dalje osećam kao da nisam uradila dovoljno.
Možda ne stižem uvek sve, možda mi ponekad ostane sudopera puna, možda nisam svakog dana najbolja verzija sebe — i to je u redu.
Jer moja snaga nije u tome da izgaram za druge dok se sama gasim. Moja snaga je u tome što sam naučila da kažem „ne“, da zatražim pomoć, da odložim, da se odmorim. Da priznam da ne mogu — i da se zbog toga ne osećam slabom.
Ne želim da živim pod pritiskom tuđih očekivanja, ni pod težinom svog perfekcionizma. Sve ono što me troši ne mora da me definiše.
Biranje sebe nije sebičnost. Odmori nisu luksuz. Postavljanje granica nije drskost. Sumnje, umor, greške — sve je to ljudski. I zaslužuje prostor, razumevanje i prihvatanje.
Zato više ne težim tituli superžene. Neće mi je staviti niko na grudi kad sagorim. Ne želim medalju za izdržan haos.
Moja supermoć danas je to što sam ranjiva, realna i iskrena. Što živim po svom tempu. Što dišem punim plućima i biram mir, a ne trku. Što sam dovoljna i kad nisam savršena.
Jer nisam superžena — i to je moja supermoć.
U dubini sebe smo mi to valjda i same znale, ali je nekako i lakše i lepše kad postoji pisani dokaz da je u redu da se zaustavimo kad ne možemo dalje i da ne očekujemo nikakvu osudu. Pa makar taj pisani trag ostavio i ChatGPT.
Uspešno ste se prijavili
