Trudim se da me svakim danom voli više. Pored mene, nežna i jaka, nasmejana kao dete, ona korača ponosno, bez cilja ali sa svrhom. Više da je volim. Više da je želim. Više nikad da je ne zamislim daleko, samu, bez moje šake u njenoj šaci.
Pitam je da li je umorna, jer sati su u pitanju. Ali ona ne odustaje lako. Voli te kilometre koje popunjavam smehom i ne mora ništa da kaže, ja znam. Osećam po dodiru, po pogledu. Grlim je često jer srvha je bitna. Ona mora da zna da je voljena. Ponekad reči nestanu, ponekad se ponavljam. Ali ona ne sme da zaboravi.
Sunce u daljini sklapa osvetljenje, pakuje da odmori dan. A ona nikad srećnija! Tu pored mene, govori o svetu u kojem smo samo nas dvoje, beskrajno je romantična. Ja mislim o tome kako bih je branio, kako bih je čuvao, samo da sen padne na njeno lice ili da je neko mrsko pogleda. Nije to jer sam hrabar, to je jer sam lud. Ona ne misli o tome, ali sluti da bih bez nje bio kao divlji vuk, nenaviknut na ljubav.
Vodim je da razgleda moj grad iz svih uglova. Umorim joj brige i probleme, oteram joj strah. Jer, ja sam tu. Nemam nameru da odlazim od nje ali sa njom bih otišao svuda. U životu mi je uvek falila ona, iako toga nisam bio svestan.
Tople oči, mio pogled, njene usne pomalo dečje, kreativnost i želja, ljubav koju je sposobna da pruži, nesebična, nežna, devojčica i žena.
Pokrivam je snenu, očiju uprtih u njeno lice. Poljubim joj čelo, pomilujem obraze. Spustim glavu na njene grudi, da me uspava taj otkucaj, povratna reakcija ne moj trud. Nisam ni žedan. Ni sit. Samo srećan.
Ko se pre mene ogrešio o ovu milost?
(Preuzeto sa sajta classic and romantic)
Uspešno ste se prijavili
