Začeci filma otkrivaju fascinaciju ženom kao mističnom, transformativnom snagom čija je tajna bila dominantan predmet interesovanja prvih reditelja, kako pokazuju mnogi komadi sa početka dvadesetog veka: u nastavku sledi osvrt na pet reprezentativnih primera.
Ovi filmovi često spajaju motive žene i flore, magije i transformacije, otkrivajući mističnu vezu između ženskog tela, prirodnih ciklusa i vizuelne iluzije. Žena se pojavljuje kao nedokučivo biće rađanja i metamorfoze, simbolično predstavljena kroz motive poput cveta, leptira, ili mitskih figura poput Melijesove sirene.
Već na početku, u pokušajima da se prikaže ono što prevazilazi domen jezika, film postaje kod simboličnog — dimenzija u kojoj žensko prisustvo predstavlja most ka univerzalnim principima i temama koje će dati smer poetici pokretnih slika.
- Magične ruže (Roses Magiques, 1906)
Tematsko jezgro filma zasniva se na magiji i transformaciji žene i cveća, pri čemu trikovi mađioničara stvaraju fantastičan svet satkan od mističnog venca ruža.
Ovaj kratak film reditelja kog su zvali „španskim Melijesom“ reprezentativan je primer opštih mesta karakterističnih za početke filmske umetnosti: tema iluzioniste, mađioničara koji izvodi trikove koji otkrivaju fascinaciju mogućnostima koje nudi iluzija montaže. Slično Melijesovoj „Sireni“, rezultat mađioničarskih trikova je centralna ženska figura, u ovom slučaju tri, oko kojih mađioničar obigrava. Sugeriše se da se žena i priroda rađaju naizmenično, jedna iz druge.
Ženska figura ovde nije akter, već mistična pojava, rezultat magične kreacije. Neme, bez agensa — one se rađaju iz cveta, prizvane gestom mađioničara. Uspostavljanjem motivske veze između ruže, žene i magije sugeriše se mistična veza između ženskog principa, prirode i stvaralačkog nagona.
Ova poetika savršeno se uklapa u širi vizuelni tretman žene u ranom filmu: žene kao bića preobražaja, povezane s magijom, iluzijom, kao prikaz onoga što prevazilazi domen racionalnog.
Roses Magiques je nastao u vreme naglog razvoja filmskih tehnika i predstavlja karakterističan primer ranih eksperimenata sa kolorizacijom, specijalnim efektima i narativnim pripovedanjem u kinematografiji.
2. Sirena (La Siréne, 1904)
Vizuelno i tehnički složenija od Magičnih ruža, Sirena čuvenog francuskog reditelja sa početka razvoja kinematografije Žorža Melijesa, izvodi na scenu mitsku tematiku i ističe se veštom upotrebom filmskih sredstava za postizanje snažnog utiska.
Kao i većina filmova tog perioda, Sirena počinje kao dramski skeč snimljen statičnim kadrom, ali niz manjih trikova kulminira u stvaranju sirene iz mađioničarskog štapića.
Trenutak stvaranja sirene prebacuje nas iz realnog, svakodnevnog prostora sobe u novu, mističnu dimenziju u čijem središtu se nalazi mitska ženska figura. Ovaj prelaz tehnički je maestralno podvučen zoom efektom koji razbija utisak dramske scene na ekranu, ostavljajući iza sebe stvarnost sobe i rastvarajući granice materijalnog i poznatog.
Film se tako izdvaja kao tehnički progresivan i poetski radikalan, svesno brišući granice između scenskog i filmskog, iluzije i tehnologije, realnog i mitskog — uz ženu kao ključni prelazni simbol u tom procesu.
3. Cvetna polja Harlema (Bloemenvelden Haarlem, 1909)
Film Cvetna polja Harlema nastao oko 1909. godine, a dospeo je u filmske arhive pedesetih godina prošlog veka i predstavlja jedan od najranijih primera filma u boji u Holandiji. Preciznije, za film je upotrebljena ručnog bojenja, tada inovativan pristup vizuelnoj ekspreciji.
Ovaj prikaz dve žene sa detetom koje šetaju živopisnim poljima lala predstavlja scenu iz života, karakterističnu formu holandske umetnosti poznatu iz istorije slikarstva, i izdvaja se od mađioničarskog okvira karakterističnog za španske i francuske primere.
Nasuprot njihovom iluzionizmu, ovde je reč o preteči dokumentarnog filma: Cvetna polja Harlema jedinstven je primer komada koji, odaljen od natprirodnih elemenata i manevra animacije, jednostavno predstavlja scenu iz svakodnevnog života reprezentativnu za datu kulturu i trenutak, u maniru žanr-scene karakteristične za holandsku umetnost. Film odražava pionirski duh ranog holandskog filma i težnju da se ovaj novi medij zavredi za dostojanstvenu umetničku formu.
U ovom kratkom, ali vizuelno upečatljivom filmskom zapisu, dve žene sa devojčicom prolaze kroz cvetno polje koje istovremeno obrađuje baštovan. Njihova pojava doprinosi gracioznosti i harmoniji prizora. Film pored dokumentarne ostvaruje i umetničku dimenziju: pored primene boje, upečatljiva je i dvodelna kompozicija koju sa jedne strane čini marljiv rad baštovana koji obrađuje zemlju, a sa druge mirno uživanje žena koje šetaju poljem i kupuju cveće.
Pored toga, može se govoriti i o nagoveštaju simbolične upotrebe boje odeće: odrasle žene nose crne haljine a devojčica belu, što može biti umetnička odluka koja sugeriše simboliku nevinosti deteta. S druge strane, ovi kontrasti u odeći mogu jednostavno biti deo prikaza tadašnje svakodnevice i mode s početka 20. veka — čime film dobija na dokumentarnoj vrednosti, beležeći ne samo kulturološki upečatljivu scenu iz života, već i svedočanstvo o modi vremena.
4. Milo za drago (La Peine du talion, 1906)
Francuski kratki film „La Peine du Talion“ sličan je prethodnim primerima po počecima kolorizacije, ali se ističe naprednijom narativnošću: prikazuje priču o botaničaru koji skuplja insekte, a zatim biva uhvaćen i kažnjen od strane ljudolikih insekata.
Uspešno je iskazana priča o trijumfu prirode, personifikovane kroz ženske likove, nad čovekom. Film tematizuje neukrotivost prirode, kao i etička pitanja granice naučne radoznalosti, sukobljavajući interes racionalnog i snagu prirdoe, pri čemu priroda trijumfuje. Ističe se motiv leptira, progresivno dat u krupnom planu, koji se ponovo javlja kao simbol transformacije.
5. Hrizanteme (Les Chrysanthèmes, 1907)
Iako bez boje, ovo je šarmantan primer filma koji sabira prethodno navedena obeležja komada iz zore kinematografije: na pozornicu je izveden ljubak ples dama koje uz pomoć magičnih krugova cveća, i iluzionističke montažne trikove, stvaraju druge žene. Sredinom filma centrom kadra dominira cvetni krug, ili ogledalo, unutar kog se smenjuje niz ženskih figura.
Ovde nema zapleta u klasičnom smislu — građa filma liči na predstavu razigranog iluzionizma, umnožavanja i transformacije. Iz krugova cveća rađaju se ženske figure, a njihov ples postaje vizuelna metafora rađanja, umnožavanja lepote i ženskog prisustva kao kreativnog principa.
Film svesno koristi dubinu prostora da bi „uvukao“ gledaoca u unutrašnju logiku svog scenskog sveta. Kamera ostaje statična, ali sve u kadru pulsira — likovi izlaze iz krugova, pomeraju se ka prvom planu, pa se ponovo povlače unazad, stvarajući lepršavu i živu atmosferu.
Uz šarmantnu koreografiju, i ovde nailazimo na propratnu dokumentarnu vrednost u prikazu tadašnje ženske mode. Haljine, šeširi, suncobrani i detalji kostima nisu samo dekorativni dodaci, već i autentični vizuelni zapisi epohe. Njihova raskoš i raznolikost doprinose šarmu scene, ali istovremeno dodaju i sloj stvarnosti ovoj vizuelnoj fantaziji, svedočeći o senzibilitetu vremena, o načinu na koji su ženstvenost, elegancija i društveni status bili kodirani kroz odeću.
Uspešno ste se prijavili
