– Nikada ne postoji jednostavan odgovor „da“ ili „ne“, jer je uvek potrebno više informacija. Ali na kraju razgovora, skoro uvek završim sa rečima „vredno je da pogledamo o čemu se radi – kaže logoper Suzan Meldram.
Pristup „čekaj-i-vidi” za one koji kasno pričaju – one koji izgledaju kao da zaostaju za govornom komunikacijom svojih vršnjaka – koji su preporučile prethodne generacije promenio se kako učimo više o ranom detinjstvu.
Šta zapravo znači kasno za decu?
Kasno pričaju deca koja ne govore u uobičajeno vreme kada su drugi slobodni i brbljaju. Oni nemaju dijagnozu ili „primarni uzrok“ kao što je poremećaj autističnog spektra, intelektualni invaliditet ili gubitak sluha.
Kasni razgovor nije zvanična dijagnoza u „Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje“, tako da se kliničke granice razlikuju. Najčešća definicija je da kasno govoreći nemaju 50 reči i/ili ne koriste kombinacije dve reči do dve godine. Drugi smatraju da je ova definicija neadekvatna.
Istraživanje ima tendenciju da podeli ovu populaciju u dve kategorije, onu decu koja imaju problema samo sa korišćenjem reči (to jest, razumeju reči) i onu koja imaju problema i sa izražavanjem i sa razumevanjem.
Kasno pričanje je prilično uobičajeno, a kriterijume ispunjava 13–20% dvogodišnjaka. Deca se generalno procenjuju da kasno pričaju između dve i tri godine putem posmatranja logopeda i izveštaja roditelja. Od roditelja se traži da daju detalje o bilo kakvim poremećajima govora ili jezika u porodici, načinu na koji njihovo dete komunicira i kontrolnoj listi reči koje razume ili govori.
Ove informacije se zatim upoređuju sa velikim uzorkom dece, kako bi se videlo da li spadaju u „normalan opseg“ za broj reči koje znaju i koriste.
Hoće li moje dete imati posledice jer još ne govori?
Oko 50% dece će „prerasti“ svoje jezičke poteškoće. Ovo objašnjava zašto je preporuka „čekaj i vidi“ popularna već dugi niz godina. Ali postoji nekoliko problema sa ovim pristupom.
Prvo, kada dete kasno progovori možda neće u potpunosti sustići zaostatak. Utvrđeno je da „kasni procvat“ imaju slabe rezultate u merama jezika i pismenosti u kasnijim godinama osnovne škole i kasnije. Dakle, iako kasni govor može poboljšati, može se suočiti sa stalnim, ali možda suptilnijim poteškoćama u kasnijem dobu, kada su jezičke veštine ključne za akademski uspeh i socijalizaciju. Traženje ranog lečenja može ublažiti ovaj rizik.
Drugo, kasno pričanje može imati negativne uticaje na dete tokom njihovog ranog uzrasta. Dete koje ima malo reči može izgledati frustrirano, povučeno ili agresivno. Takva ponašanja su češća među onima koji kasno propričaju, verovatno zato što im nedostaju reči da izraze osećanja ili želje. Roditelji mogu osetiti da je učešće njihove dece u porodičnom životu i školi ili dnevnoj nezi ograničeno. Tretman može pomoći detetu da sustigne svoje vršnjake i/ili pronađe alternativne načine komunikacije, što može poboljšati učešće.
Na kraju, ali najvažnije, prisustvo ranih jezičkih poteškoća je značajan faktor rizika za jezičke poteškoće, koje se često dijagnostikuju kao razvojni jezički poremećaj.
Ovaj poremećaj se javlja kod najmanje jednog od pet osoba koje kasno pričaju i može imati značajan doživotni uticaj na svakodnevno funkcionisanje. Akademski uspeh u školi, samopoštovanje, mentalno zdravlje i mogućnosti zapošljavanja su negativno povezani sa dijagnozom jezičkih poremećaja u razvoju.
Teški deo je što ne možemo tačno da predvidimo koji kasni govornici će nastaviti da razvijaju tipične jezičke veštine, a kojima će kasnije biti dijagnostikovan razvojni jezički poremećaj.
Koji su faktori rizika za stalne jezičke probleme?
Iako ne postoji jedinstveni prediktor koji nam omogućava da sa sigurnošću znamo koja će se deca suočiti sa tekućim jezičkim problemima, potencijalni faktori uključuju rođenje kao muško, porodičnu istoriju jezičkih poremećaja, socioekonomski status, nisku porođajnu težinu i veličinu rečnika (i govor i razumevanje). Poremećaji govorno-jezičkog klastera u porodicama sa genetskim nasleđem je značajan faktor.
Poremećaji čitanja kao što je disleksija često su povezani sa jezičkim poteškoćama. Drugi faktori koje roditelji često pominju, kao što je istorija infekcija uha ili starije braće i sestara (koji bi mogli „da pričaju umesto njih“) ne povećavaju verovatnoću jezičkog poremećaja.
Socioekonomski status i način na koji roditelji komuniciraju sa svojom decom su faktori rizika koji se nalaze u istraživanjima, ali ih je teško odvojiti od međugeneracijskih uticaja jezičkih poremećaja. Roditelji sa jezičkim problemima mogu drugačije komunicirati ili komunicirati sa svojom decom i prenositi povećanu verovatnoću za iste osobine. U većini slučajeva, neće sva deca u jednoj porodici kasno propričati, tako da okruženje može biti jedan deo slagalice. Roditelji bi trebalo da budu sigurni da nisu „prouzrokovali“ kašnjenje u jeziku time što su premalo razgovarali sa svojim detetom.
Podsticanje ranog razgovora
Govorni patolozi sada zauzimaju aktivan, ali oprezan stav: intervenišite radije bolje nego da gledate i čekate. Intervencija može biti od velike pomoći, koja se sastoji od obuke za roditelje.
Tehnike mogu uključivati:
- prepoznavanje i ohrabrivanje drugih načina na koje dete može da komunicira (kao što su pogled očima, pokazivanje, vokalizacija)
- praćenje interesovanja deteta tokom igre
- više zastajkujući da bi primetili i podstakli detetovu komunikaciju
- smanjenje čestih pitanja („Šta je to?“ „Ko priča?“) – umesto toga, korišćenje više jezika u interakciji, kao što je opisivanje igre („Imam zelenog medu. Možda bih napravio kućicu“).
Važno je da je nedavni sistematski pregled ispitao rezultate iz 34 različite interventne studije i otkrio da je 93% njih prijavilo poboljšanja ekspresivnog rečnika kod onih koji kasno progovore.
– Dakle, kada me pitaju da li je kasno pričanje problem, naglašavam da nema dokaza da su roditelji uzrok poteškoća njihove dece i da postoji pomoć. Ako vaše dete ne govori onoliko koliko druga deca istog uzrasta, vredi ga pogledati – zaključuje logoped.
Pročitaj još:
Uspešno ste se prijavili
