Draga Asko, Pismo naše čitateljke koje poziva na razmišljanje: Sama sam na Dan zaljubljenih, pa šta?
Gledala sam te kako rastes i razvijaš se, kako odolevaš senzacionalizmu i od tebe sam naučila mnogo važnih ženskih stvari. Pričaćemo kao da se odvajkada poznajemo, pa podeliću sa tobom kako provodim Dan zaljubljenih.
Dan čega? Iz moje perspektive, vuka samotnjaka, ovi što se vole, valjda se vole svaki dan. A ovi što se ne vole, pa ne bi trebalo ni tad da se vole, to je fejk. A ljubav mrzi sve što je fejk, eto toliko znam o ljubavi. A znam i da ništa ne ide na silu. Tako da Dan zaljubljenih je skoro pa sramotan kao i Dan žena.
A sad malo o meni.
Meni je svaki dan Dan zaljubljenih – u sebe. Ako želiš nekoga da voliš, prvo moraš voleti sebe. I prihvatiti sebe. I oprostiti sebi. I naučiti na greškama. Ove poslednje stavke još vežbam, teško je.
Vezu sa sobom održavam tako što vreme posvećujem samo prijateljima, nema više toksičnih ljudi, nema više isisavanja mozga. Ja i moja druga ja pijemo kafu koju volimo, čitamo knjige koje nas plaše, teraju na suze, na smeh, pijemo vino koje nam klizi, nosimo stvari u kojima se osećamo kao u pidžami, ali koje nažalost ne izgledaju tako, spavamo, smejemo se, mazimo pse, đuskamo dok peremo zube i đuskamo svuda, često se sećamo dobrih dana i stvaramo još bolje. To ćemo i na Dan zaljubljenih uz nekoliko pesama Nataše Bekvalac.
Pozdravila bih ovom prilikom sve moje bivše ljubavi, ljubavnike, povređene i one koji su mene povredili, sve greške, zaljubljenosti i leptiriće, nadam se da je i njima svaki dan Dan zaljubljenih, kad već sa mnom nije mogao da im bude, jer ja, sebično, na svetu ipak najviše volim sebe.
Uspešno ste se prijavili
