Sedim u tramvaju danas, pre podne, i gledam kroz prozor ljude na stanici.
Praznično je vreme. Grad šljašti kao bugarski vašar, i premda bi trebalo da se oseća praznična atmosfera, osećam usiljenost u vazduhu.
Svaka ta lampica kao da je tu da svetlom zaslepimo mrak u nama.
Na stanici su mahom bile žene, različitih životnih dobi. I sve su imale jednu zajedničku karakteristiku.. Podočnjake. U nijansama. Od onih najtamnijih koji su noć pre toga radili, onih životnih iza kojih su godine takvog rada, do onih studentskih koji se tek pridružuju svojim nijansama, životu, u koji se stapaju. I znate šta? Samo je jedna od njih, i pored tog umornog lica, bila puna života. Upravo ona iza koje je već poprilična kilometraža istog.
Valjda shvatimo koliko nam malo treba, tek kada kada dobijemo mnogo toga, što nam zapravo nikada nije ni bilo potrebno.
Ono što im je još bilo zajedničko, i vrlo upadljivo, je da nisam videla ni naznaku praznika. Ni delić skrivene sreće, jer lampice nisu u stanju da osvetle te duboko zakopane kutke spokoja, u njihovoj svesti.
Videla sam račune, prvi u mesecu, zakasnelu platu, dete kome treba da se plati školarina, unuka koji čeka da dobije poklon i od bake, bezbroj pitanja o tome šta sutra, i kako što uspešnije odglumeti sreću praznika, ne bi li iole zasvetlela koliko i iluzija sreće okačena po gradu.
Pitala me drugarica kada ću kititi jelku, rekla sam joj da je bolje pitanje – da li ću?
Valjda bi trebalo..
Meni su praznik ljudi koji su i dalje u mom životu, uprkos životu kao takvom.
A lampice.. Staviću ih verovatno. Ne da bih slavila igru novog odbrojavanja dana … Ne. Slaviću, ljude koji su i dalje u njima. Uprkos podočnjacima, statistikama, računima, i obavezama koje često i ne želimo.
Slaviću sve živote koji čine moj, ovakvim kakav jeste.
I znajte da je u redu da vam, taj dan, bude kao svaki drugi dan. Ne dozvolite da vas konzumerizam samelje u mašini zvanoj – kupovina sreće. Okruženi onima koje volite, ili sami, ali ne i usamljeni, vi već svaki dan slavite Novu godinu. Onu od 24 dana. Neko to zove sati…
Pustite da relativnost vremena radi za vas, i u ovu Novu, uđite kao Vi. Svoji. Kakvi god da ste u tom trenutku. Bez usiljenosti i moranja da budete hipersrećni. Ako jeste, sjajno, ako i niste, u redu je. Niste u obavezi da budete i osećate se, najbolje do sada, ali jeste da uvek budete svoji. Dovoljni ste.
Jer je svakako to ono najbolje, sto možete da ponesete iz stare godine. Sebe.
Želim vam da budete srećni svakoga dana, bez obzira da li lampice sijaju ili ne.
Uspešno ste se prijavili
