Ko bi rekao?! Nakon mesec i po dana radim 200 trbušnjaka po treningu

Mesec i po dana je prošlo od mog prvog susreta sa spravama i tegovima. Kažem prvog, jer je ovo zvanično najozbiljnije treniranje koje sam do sada imala. Verovatno bih u nekom prošlom vremenu pričala da sam već dva meseca u teretani kako bih što pre skratila „obećano“ vreme od 90 dana treniranja. Sada više volim da ti dani idu sporije, jer mi svaki trening sve više prija.

Stevan i dalje ne odustaje od namere da mi na svakom novom susretu „pokloni“ koji teg više. Do pre nekoliko dana nisam ni bila svesna da sam toliko daleko od onog prvog treninga, kada mi je vežba za biceps sa tegovima od po 3 kilograma predstavljala i te kakav problem. Danas bi mi to bilo smešno čak i za zagrevanje da uradim. Ipak, kada su na red došle ozbiljnije težine za vežbe gornjeg dela tela, jedina briga mi je bila da ne nagruvam mišiće, žargonski rečeno.

Verujem da bi to pomislile i ostale žene koje, poput mene, nisu profesionalci u teretani. Na svu sreću, za svaki moj „problem“, Stevan je tu da na prostom primeru objasni da fizički nije moguće da mi se to desi. Do skoro sam mislila, samo da preguram upale i uspem da uradim bar jednu seriju kako valja, a danas posle treninga idem peške kući jer mi prija sve što radim.

Nema više izgovora da osećam prolećni umor pa ne mogu da se popnem uzbrdo ili da jedva ustanem iz kreveta. Osećam se mnogo lakšom i sposobnijom za mnoge fizičke stvari. Nego da se vratimo na poslednji trening.

Kada smo Stevan i ja pričali o mojim ciljevima, bazirala sam se na stomak i pričala kako želim da se prvo njega rešim. Radim onako kako trener osmisli vežbe, često nesvesna koliko sam čega uradila (budući da on izbroji svaki moj pokret i seriju). Tek kada smo snimili ovaj trening ukapirala sam da ja zaista radim više od 200 trbušnjaka po treningu.

– Stevane, stvarno smo toliko uradili?

– Ma ajde, ko ne bi mogao da uradi toliko trbušnjaka, to su one tri serije koje radimo. Evo broji sama danas pa ćeš da vidiš da ti to nije strašno.

Da mi se sa ovom cifrom pohvalila prijateljica, moj odgovor bi verovatno bio „Blago tebi, ja bih umrla i na 100“, ali se pokazalo da zapravo samo mislima kočimo sebe, a da ništa nije nemoguće.

Ako sam ja došla do stanja kada mogu da napišem da ništa nije NEMOGUĆE, onda je i za vas sve moguće. Do sledećeg treninga, vidimo se u teretani!