Sve što je ranije bilo bitno smanjiće se kao dečje igralište na koje odemo kada smo već odrasli. Sat na tvojoj ruci i dalje će da otkucava sate i minute, ali ti ga nećeš čuti, jer će u tom trenutku, za tebe vreme da stane, da se zamrzne. Sve tvoje misli skupiće se u buket najlepših želja, iskrenog divljenja i ganutosti.
I kao u filmovima, ceo život ti prolazi pred očima. Svi neočekivani pozivi i pozivi koje smo čekali, a nikad nisu došli i zalud obučena najlepša haljina i reči umesto šamara i nadanje, nadanje da je možda to-to. I onda kad si rekla “da” a trebalo je da kažeš “ne” i kad ti je bilo lepo i kada nije, ali si i dalje ostajala tu, da eto, bude nekog.
Poruke bez odgovora, rođendan bez poklona, taksi do kuće, sve se skupilo u tom trenutku. I tada znaš ili se setiš ko si i šta želiš. Gde si samo glumio sebe, a gde si zaista bio svoj, u svojoj koži. Shvatiš sve puteve kojima si išao i gde je trebalo da skreneš, a gde si ti skretao, uostalom u pogrešnom vozu, sve su stanice pogrešne.
Foto: Pexels
I ništa se nije dogodilo, a opet , više ništa nije isto. Čudno je to kad samo saznanje o postojanju nekog posebnog promeni sve što si do sada mislio da si znao, o ljudima, sebi, životu. Ne mora to da bude ljubav u konvencionalnom smislu reči, ne, to je ljubav kao prema retkom umetničkom delu kome se diviš izdaleka i strah te je da ga dotakneš da ga ne bi pokvario svojom blizinom i bacio senku na njega.
Nekad nismo dovoljno smeli da priđemo, dotaknemo ga i odvučemo u svoj mali svet. Bojimo se jer postojanje takvog nekog ukazuje na postojanje samog Boga, a ipak da li nas Bog time voli ili iskušava? Neki susreti su verujem sudbinski, a sudbina ima neke svoje dugmiće koje kao nasumice pritiska, na naše čuđenje. Neki susreti su tu, samo da nam pokažu da nada postoji, da nismo sami, da je lepota i ljubav uvek bila u nama samo smo morali da je vidimo u ogledalu tuđih očiju. Jer ljubav, kao i oči vidi sve osim sebe.
Maja Marković
Uspešno ste se prijavili
