Skupština Srbije usvojila je Zakon o presađivanju ljudskih organa koji predviđa da su svi građani potencijalni donori, osim ukoliko se tome izričito ne usprotive obraćajući se Upravi za biomedicinu.
Pre svega da objasnimo ključnu stvar – ne može svako da bude donor! Samo u situacijama kada dođe do moždane smrti, uzima se u obzir transplantacija organa. Do moždane smrti najčešće dovodi krvarenje u mozgu, šlog, infekcija ili teške fizičke povrede glave i mozga. Ne postoji apsolutno nikakva šansa da se pacijenti u ovakvom stanju oporave.
Već su među narodom počele da se prepredaju priče koje bi bile idealne za neku naučnu fantastiku. Tako na primer možemo da čujemo kako će neko namerno da udari osobu kolima, kako bi svojim bližnjima obezbedili organ. Naravno da su sve ovo samo priče neinformisanih osoba, jer pre nego što se donese odluka o doniranju organa, pokojnika pregleda barem pet lekara.
Foto: Profimedia
– Straha od donatorstva plaše se ljudi koji ne znaju na koji način i koliko puta se proverava da li je neko zaista moždano mrtav. Da bi znali da je neko moždano mrtav mora da se odradi čitav niz testova, a sa druge strane u celoj toj proceduri moraju da učestvuju doktori koji ranije nisu pregledali pacijenta, i oni koji kasnije neće učestvovati u transplantaciji organa, znači potpuno su objektivni. Oni imaju zadatak da prvo klinički, a onda i određenim metodama utvrde da li postoji bilo kakav oblik moždane aktivnosti. Da biste proglasili čoveka da je moždano mrtav, njegovo moždano stablo mora da bude tako oštećeno da se ne može ponovo vratiti – kaže Danica Grujičić, načelnica Centra za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, za emisiju „Oko“.
Ona naglašava da onaj ko je moždano mrtav ne sme da ima nikakve reflekse osim spinalne, odnosno reflekse kičmene moždine koja ne mora biti oštećena. O ovakvoj smrti se može govoriti samo onda kada se skenerom detaljno utvrdi razlog prestanka života.
– Ukoliko su svi refleksi moždanog stabla ugašeni (a ima ih 7), onda anesteziolog radi test apnee koji će da pokaže da li zaista pacijent moždano mrtav. Ako je test pozitivan, ni to neće biti dovoljno već mora nakon šest sati da se uključi drugi lekar koji će uraditi isti test. Dakle, u celoj priči učestvuje najmanje pet lekara i apsoluto je nemoguće zloupotrebiti ovu situaciju – navodi dr Grujičić.
I nakon ovog objašnjena, kada je izrečeno da „smo svi potencijalni donori organa“ građani kao da nisu želeli da saslušaju dalje stavke, pa je krenula javna rasprava na internetu i negodovanje ovakvih odluka. Neki ne žele da potpišu donorsku karticu tvrdeći da će im se desiti nešto loše. Sa druge strane, oni koji nisu sujeverni smatraju da vlast želi da upravlja i njihovim telom pa da nemaju pravo više sami da odluče ni šta će sa sobom. Ono od čega najviše strahuju, ako je sudeći po komentarima sa foruma i društvenih mreža, jeste da će neko iskoristiti njihovu dobru nameru pa i kada nemaju mogućnost za to, ipak će lekari uzeti organ i donirati onima kojima je potreban.
Foto: Profimedia
Naravno da su sve ovo „komšijske priče“, budući da je jasno naglašeno ko može da bude donor (a kandidat ne može da bude niko ko nema moždanu smrt) kao i to da građani mogu usmenim putem da kažu porodici da ne žele da budu donori ili da to sami pismeno odrade u Upravu za biomedicinu.
– Nema apsolutno nikakve bojazni i ne bi trebalo kod naših građana da se uvuče bilo kakav vid sumnje da osoba koja nema teško nepovratno oštećenje moždanih ćelija i nema prestanak moždane cirkulacije može biti donor. Ako bi se konstatovala moždana smrt, takođe se ne bi ništa radilo dok se ne konsultuje porodica – navodi pukovnik prof. dr Đoko Maksić, načelnik Klinike za nefrologiju i koordinator za transplantaciju VMA u emisiji „Oko“ na RTS-u.
Nakon ovoga se nameće još jedno pitanje: Da li osoba koja se izjasni da ne želi da bude donor organa ima neke posledice, odnosno ukoliko njoj zatreba organ, da li će biti poslednja na listi čekanja?
– Naš zakon ne podrazumeva kažnjavanje osoba u smislu da neće biti na listi čekanja za organ. On samo apeluje na sve nas da za života izrazimo želju da li hoćemo da uradimo najhumanije delo i da o svemu tome obavestimo porodicu – kaže dr Maksić.
U Srbiji trenutno na transplantaciju jetre čeka 40 pacijenata, na srce 39 pacijenata, a na bubreg 750 pacijenata. Ako se ne promeni svest građana, vrlo lako može da se desi da ovi ljudi ne dočekaju svoj organ.
Budimo savesni prema drugima, produžiti nekome život je najhumaniji gest koji jedna osoba može da uradi!
Pročitaj još:
Spasite nekome život: Sve što treba da znate o doniranju organa
Prva transplatacija materice u Srbiji: Uspešna operacija u Tiršovoj!
Uspešno ste se prijavili
