Da li su oni sa kojima se odmah prepoznamo, pronađemo i razumemo, čak i kad se ne slažemo uvek u svemu, oni koji ostaju, ili su tu samo u prolazu, kao lekcija, još jedno poglavlje, na putu da pronađemo, okvire nas samih? Onoga što jesmo, što možemo, i potajno želimo.
Pored svih prečica moderne tehnologije danas, što mobilnih telefona, što društvenih mreža, zaboravili smo koliko je zapravo prijatno biti u društvu nove osobe. Upoznavati svaku njenu osobinu, slušati o nečijoj dnevnoj rutini, potpuno naivno, i bez potrebe ukrašavanja stvarnosti, pustiti nekoga, za koga do juče niste znali da postoji, u vaš svet.
Inficirati sebe nečijim prisustvom. Pustiti ga da postane deo vaše svakodnevice, iako ne znate da li postupate ispravno. Postalo je lakše napisati reč, nego je reći uživo, jer oči ne mogu da sakriju ono što može ekran koji štiti od grešaka spontanosti. A ta spontanost je ono što vas povezuje. Onaj prkosni pogled kada vas neko izaziva svojim rečima, kada istovremeno izgovorite iste, kada se zbunite jer ste se pronašli, pa pogledom tražite izlaz, praveći zamišljene krugove očima, želeći da se sakrijete iza ekrana, koga trenutno nema, a istovremeno uživajući u prisustvu osobe pored vas.
Koliko smo hrabri da se upustimo u razgovor, i otkrijemo svoju ranjivost prisustvom? Ponekad mi se čini da, što nam se više svidi prisustvo nove osobe u našem životu, što je ona neočekivanija, i što veći izazov predstavlja, to pre pokušavamo da pobegnemo od nje. Unapred se zatvorimo, obezbedimo, podignemo zidove prethodnih razgovora, postavimo zamke ranijih grešaka, i onda čekamo da se dese nove, slične starim. Da napravimo ponovo pogrešne korake, ali ovaj put spremni na njih, očekujući ih, i budemo ponosni na to što smo unapred bili spremni da izgubimo, time što smo poraz očekivali, jer smo se plašili da pobedimo prethodno iskustvo, novim.
Hiperprodukcija, nazovimo, prijateljstava, jeste ono što se svakodnevno dešava. Tačno je, da će se u moru ljudi koje upoznajete, često naći oni koji će zatalasati vašim, i otići. Oni koji će doneti bure, i ostaviti vas da tražite naznake onoga što ste bili. Ali doći će i oni koji su tu da ostanu. Oni koje ćete možda nesvesni toga, mučiti, tražeći im greške prethodnih, čekajući da naprave sve isto, i ponašaju se po scenariju, koji se zapravo, nikad suštinski ne ponavlja. Svako je priča za sebe. Koliko god ličili na druge, imali sličnosti, i ponašali se približno kao neko pre nas, nikada to neće biti ta osoba. Nemojte preživljavati stare osobe, tako što ćete novima već pripisati greške starih. Nemojte razmišljati toliko, da na kraju, dođete do kraja u vašoj glavi, pre nego što je bilo šta počelo. Ne postoji savršena osoba, savršen trenutak, niti savršen sled događaja. Postojite samo vi, i vaša želja. Bilo da je to želja za drugom osobom, njenim prisustvom, bilo da je želja za trudom oko nekoga, iako ne znate da li će to biti truda vredno. Bilo da je želja za tim da budete sami sa sobom. Razlika između toga da budete otvoreni i pustite da se život dešava, i toga da se izgubite u sopstvenom razmišljanju, je da ne tražite šablone u ljudima. Pustite da vam se ljudi dese. Jer, jednom će se neko možda naizgled uklopiti u šablon prethodnih, ali neće postupiti isto.
Ne sprečavajte sebe da pogrešite. Sutra ćete znati više nego danas, a greške će se isplatiti onda kada zastanete, i shvatite da konačno.. Niste pogrešili.
Uspešno ste se prijavili
