Nisam roditelj.
Stoga naravno, zadržavam pravo da u ovom tekstu pišem na osnovu onoga kako ja zamišljam da bi roditeljstvo trebalo biti. I da, ova tema je potpuno drugačija od svih prethodnih tema o kojima sam pisala, ali možda je zapravo početna o kojoj je trebalo. Jer, baza svih odnosa, i šablon iz kojeg vrlo rano usvajamo i učimo odnos prema drugima, ili pak, nama samima, jeste porodica.
Šta me nagnalo da pišem o ovome? Hm.. Sve?
Ako pod tim “sve“ uzmemo u obzir okruženje, ljude, odnose čijih sam deo, ili samo posmatrač. Neverovatno koliko, kada obratite pažnju na čoveka, vidite slojeve raznih mehanizama koji su potekli iz primarnog sveta koji ih je okruživao u detinjstvu. I tako nastavljaju dalje, među ljude, sa utisnutim majkama i očevima u svoja ponašanja, bez da su ikada otkrili ko su oni. Kad stanete, i zamislite se nad tim ko ste, nije li zastrašujuće pomisliti, da se još niste ni upoznali?
Da ste vi negde ispod slojeva vaspitanja, roditeljskih strahova, usmeravanja, pa čak i onih radosti koje znate da su njihove.. Da njih čine srećnim. Ali, da li i vas čini srećnim isto to?
Imate li svoj, ili usvojen pojam sreće? Ili tuge? Života uopšte?
Misim da bi svako pre nego stupi u etapu zvanu roditeljstvo, trebalo da bude dobar roditelj prvenstveno sebi. Koliko god to suludo zvučalo.
Koliko ljudi poznajete, koji su veća deca od svoje? Pritom ne mislim na one momente, koje lično podržavam, gde se pretvorite u dete igrajući se sa svojim, jer se povezujete i upoznajete. Ne.
Mislim na momente nezrelosti koja se ogleda u tome da dete doživite kao svoj lični projekat neostvarenih želja, potrebe za ispunjavanjem društvenih normi (“život po PS-u“, “jer to tako treba“, “jer je vreme“, “jer je komšinica videla u kafi tu godinu kao životno presudnu, za retrogradni Merkur u sedmom polju ljubavi i odnosa“ itd.) ili na kraju krajeva, jer želite, ali se ne bavite pitanjem da li ste spremni.
Pod spremnošću mislim najviše na to da li ste vi uspeli da ostvarite dete u sebi. Da li ste vi otpustili mehanizme vaših roditelja, i pronašli ko ste, i šta vas čini, kako biste svoje dete mogli da pustite da bude isto to? Svoje.
Da li kada reagujete besno na neku situaciju to reagujete vi, ili vaša majka kojoj ta situacija smeta?
Ili ukoliko nekoga olako osudite, da li ste to vi, ili vaš otac kome je to manir?
Dobar roditelj je mnogo više od pružanja osnovnih životnih potreba (hrana, nega, čuvanje) dok ste mali, ili kasnije nešto složenijih (obrazovanje itd). Ono što hoću da kažem, bez da zvučim prepotentno za nekoga ko još nije roditelj, a da sebi pravo da priča o odnosu sa decom, jeste, da je za mene lično, osnova zdrave odrasle osobe, roditelj koji je ostvario dete u sebi.
Taj momenat nalaženja granice, između učenja deteta osnovnih životnih vrednosti i puštanja njega da nađe sebe u svemu tome, bez da mu vi namećete ono što je vaše viđenje svega.
Foto: Profimedia
Sposobnost da nakon što postanete roditelj, isključite posesivnost i momenat pripadanja kao da polažete pravo na pozamašan račun u banci, ili investiciju koja je stvorena da bi vaš život dobio sve ono što ste vi sami mogli da ostvarite, a niste. Sposobnost da na to svoje dete gledate kao na drugo biće. I da ne pravite živu lutku vaših neodigranih životnih predstava, nego da ga pustite da zakorači na svetla životne pozornice kao neko ko tek treba da dobije svojih “pet minuta slave“.
Kao neko ko treba da bude upoznat sa vama, a spoznat sa samim sobom. Kao neko, ko je došao kao ličnost, koja vremenom sebe treba da iskaže, a ne da joj se kaže, šta je.
Vaspitavanje ne treba da bude dresura, već prostor da se razvije dobra osnova, za razvoj ostvarenog čoveka.
„Čovek postaje najbliži sebi kada postigne onakvu ozbiljnost koju ima dete dok se igra.”
Koliko ste puta samo naišli na ovu rečenicu, ja prva, bez da smo u njoj videli ono esencijalno.. Ono što odrastao čovek vidi, kada gleda dete dok se igra, je obična igra. Ono što dete radi dok se igra, je život.
I često su to trenuci u kojima se pojavljuje svrha svakoga od nas, mnogo pre nego što se uslovi za obrazovanje, zaposlenje, i ostali faktori umešaju u usmeravanje i skretanje te svrhe.
Setite se vaših omiljenih momenata iz detinjstva, i ispunjenosti u tom trenutku.. Tada to nije bila igra, bio je život. U tom trenutku neko je plesao, neko je bio učitelj/ica gomili igračaka, neko je vozio kola i prevozio ljude.
Koliko je dece uspelo da odigra svoju igru i godinama kasnije, i da je nazove poslom?
Ovaj tekst nema namenu da objašnjava šta je dobro a šta ne, ljudima koji imaju svoje načine vaspitavanja. Ne bih onda bila ništa bolji “roditelj” svakom ”detetu”, odnosno čitaocu, mog teksta. Njegova namena je suštinski i razlog mog bloga, i svih mojih prethodnih tekstova..
Da u trenutku zastanemo i zapitamo se gde smo, i kuda idemo. Neka to bude vid zajedničke meditacije.
Onih malih stvari u toku dana, koje vam učine život kvalitetnijim i boljim.
Onih koje učine, da dete u vama postane ostvaren čovek. Tako ste već postali najbolji mogući roditelj.
Onaj koji je dozvolio detetu u sebi da se pronađe.
Uspešno ste se prijavili
