Nikad se kao tad nisam obradovao pozivu mog kuma Uroša i javio sam se na telefon sa neobjašnjivim olakšanjem. Tek što sam podelio sa njim upravo pročitani podatak: „Da li si, bre, ti znao koliko mogu da porastu grudi u trudnoći?“, razgovor je presekla ljutitim pogledom, kao nožem, žena za pultom, kod koje se zakazuju pregledi.
Tako sam naučio da su te činjenice delikatne teme i da se o njima ne priča naglas. Kad već nisam znao u koju stranu da gledam da bih izbegao njen pogled, spasao me je Nevenin ginekolog, koji me je pozvao u samo grotlo ordinacije. Nevena me je čekala s blaženim osmehom na licu. Doktor mi je dao sličicu sa ultrazvuka, i ja sam, okrećući i prevrćući taj isečak, ne znajući u šta da gledam, u sebi zaključio da mi slika liči na saobraćajni znak: tunel na putu.
Nevena vidi da sam u problemu, ali ne pomaže, smeje se. „Evo vidiš, ova tačka, to je bebac. Sve je odlično, plod odgovara starosti…“, otkriva mi misteriju lekar, ali ja ga više ne čujem. Kako, bre, doktore, tačka?! Gde su tu glava, prsti, stomak, noge… Jel’ može neko zumiranje, pa da vidimo bebu? Milion pitanja prolazi mi kroz glavu u tom trenutku.
Tačka. Pa, ljudi, zar iz te tačke izrastu ljudi? Zar smo svi krenuli od ove tačke? Ali doktor se, verovatno već navikavši na izbezumljene poglede budućih očeva, već okrenuo i prešao na zakazivanje
sledećeg pregleda za dve nedelje.
„A pol, doktore? Kada ćemo znati pol?“, usudim se da pitam naglas. „Polako, tata, imaćemo preglede na svake dve nedelje, pa ćemo znati čim beba bude htela da se pokaže“, smešeći se odgovori on.
Sada smo ušli u četvrti mesec. Čini mi se da isečaka sa ultrazvuka imamo više nego Nevena i ja zajedničkih fotografija. Beba lepo napreduje. Prošli smo testove i naučio sam još gomilu izraza. Dotad sam, recimo, „dabl“ čuo samo u košarkaškim utakmicama. Tačkica je ubrzo poprimila obrise bebe. Koliko god mislio da nema novih iznenađenja, svaki novi crnobeli snimak sve mi više prirasta za srce. Mučnine su prošle, a sa njima i pravilo da Nevena zaspi na uvodnoj špici filma koji pokušavamo da gledamo. Glad i spektakularno čulo mirisa i dalje su nam nerazdvojni drugari.
A pol? Još ne znamo.
Autor ove priče, Boris Vuković, juče je u Beogradu predstavio svoju prvu knjigu „Dnevnik budućeg tate“. Ovo je prvi priručnik ovog tipa objavljen u našoj zemlji, a interesantno je to da je, kroz
Foto: Latif Adrović
nekoliko priča, opisao devetomesečno putovanje kroz koje je prošao sa suprugom (ova priča je jedna od njih). O tome kako se osećao kada je saznao da je postao otac, kako je prošlo prvo tromesečje, da li je lako izabrati ime za dete… Boris je pisao kroz kratke priče, koje su prvo bile dostupne na njegovom blogu. S obzirom na broj pregleda, postalo je sasvim jasno da je upravo ovaj priručnik nešto što je potrebno svim očevima, pogotovo onim koji čekaju prvo dete. Kroz lično iskustvo, Boris pomaže da očevi iz nedelje u nedelju razumeju promene kod žena, da se upoznaju sa nekim stvarima, o kojima možda nisu ni razmišljali pre i da zajedno sa suprugom uživaju tih devet meseci.
Uspešno ste se prijavili
