David Albahari je prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. godine. Objavio trinaest knjiga priča i četrnaest romana, kao i pet knjiga eseja.
Njegova dela najbolje govore o tome kakav je on bio i kakav je imao pogled na svet. Neki od njegovih citata i te kako menjaju percepciju življenja. Ovo su neki od njih:
„Onaj ko ne ume da ćuti ne može da se nada da će u rečima naći utehu.“
„Najbolja stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš i pamtiš.“
„Neke stvari treba tako čitati: rano ujutro, potom popodne, pa navečer, pa u gluho doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,kazuju sasvim druge stvari.“
„Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.“
NEVEROVATAN UM
Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu, a za knjigu priča Pelerina (1993) nagrade Stanislav Vinaver i Branko Ćopić.
Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman 1996. godine, Nagradu Narodne biblioteke Srbije, te nagrade Balkanika i Most Berlin.
Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona.
Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana. U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.
U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća.
Albahari je u Zagrebu studirao englesku književnost i jezik. U književnim krugovima je postao popularan četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu.
Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva.
Bio je član van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.
Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca.
Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca… od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”.
Albaharijeva ostvarenja prevođena su na franscuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski jezik.
Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer je u sebi nosila ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.
Od 1994. godine živeo je u Kalgariju, u Kanadi, a želeo je da se po penzionisanju preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.
Preminuo je u Beogradu.
Uspešno ste se prijavili
