Bilo je malo Jugoslovensko dramsko pozorište da primi sve prijatelje i kolege Žarka Lauševića koji su poslednji put došli da se oproste od njega.
Veliki broj glumaca se oprostio od Lauševića, ali najpotresniji govor je održao Irfan mensur:
– Nemojte da je ko suzu pustio! Anita, Branka, deco… Dragi prijatelji… Ljutiće se Žarko. Znam kakav je. Svi su sve već rekli. I napisali. I meni nije ostalo ništa…
Meni ostala samo sećanja. A da bih se prisetio, ja npravio puškice… Znate ono kad na času nešto ne znaš ili hoćeš da se setiš ili kad na snimanju ne znaš tekst, pa napraviš puškice… Ja napisao sve na ruci.
Šta će meni nedostajati? Nedostajaće mi naši razgovori dok je on bio u Njujorku. Nedostajaće mi tekstovi još nedopisanih knjiga sa pitanjem: „Šta misliš?“. I ja sam nekad mislio. Nedostajaće mi preporuke knjiga koje treba da pročitam i koje mi je on kupovao. Nedostajaće mi ono što sam ja njemu preporučivao i knjige koje sam mu kupovao.
Nedostajaće mi jedan poklon koji sam dobio od njega, neke žute čarape. Nedostajaće mi naše šetnje. On upali kameru na svom telefonu, pa šetamo zajedno Njujorkom na 3720 kilometara daleko, a onda ja sutradan ili prekosutra upalim kameru pa šetam njega po Beogradu, a on kaže: „Lakše malo, da uživam“.
Dragi moji, ode Žarko. Ja ne pristajem na to, jer nije fer – završio je Irfan.
PROČITAJTE JOŠ:
Zbog ovih uloga će Žarko Laušević ostati zauvek upamćen
Od podmukle bolesti koja je odnela Lauševića u Srbiji godišnje oboli 7.000 ljudi: Koji su simptomi raka pluća
Uspešno ste se prijavili
