Na prvo rukovanje šarmira umiljatim glasom i zanimljivim instrumentom koji joj je najčešće u ruci. Ana Stojičić.
Mama joj je novinarka, tata snimatelj, ali se sada već tridesetjednogodišnja Ana, nije od malena zainteresovala za kameru i mikrofon nego za stari bakin klavir. Sa šest godina je izrazila želju da ide u muzičku školu, a već sa devet je otišla na prvo takmičenje u Italiju. Tako je krenula njena muzička karijera. Završila je akademiju u Beogradu. Godinu dana je radila u muzičkoj školi kao korepetitor i profesor.
Mnogi će sada reći, dobro, jedan prilično normalan život bez nekog velikog razloga da se o njemu piše. Niste u pravu. Ovde kreće čudesna avantura Aninog života od Nepala, preko Indonezije, do Kosmaja. Od sviranja klavira do Hang drama. Od devojke koja je izlazila po klubovima, do pronalaska njenog duhovnog puta.
– Saznala sam za stipendiju koju daje indonežanska vlada, s namerom da mlade ljude iz sveta upozna sa svojom tradicijom. Prijavila sam se, dobila sam je i godinu dana sam provela u Indoneziji. Tamo sam imala profesora koji nije znao ni reč engleskog. Njemu je bilo potpuno isto da li ću ja da pričam srpski ili engleski. Tako da sam ja na kraju propričala indonežanski – s osmehom na licu se Ana priseća tog perioda svog života, na početku razgovora za aska.rs.
Ana kaže da su Indonežani potpuno u iskustvu. To objašnjava činjenicom da im je umetnost sve.
– Ceremonije im traju dugo. Koncerti tradicionalne muzike koji predstavljaju i svojevrsno lutkarsko pozorište, a karakteristični su za svako selo, počinju u 8 sati uveče, a završavaju se u 5 ujutru. Oni tu noć žive umetnost. Zanimljivo je da se umetnici ne prepozaju na ulici, a zapravo su svi umetnici koji se pokazuju tek kada uđu u svoju umetnost. Tada im srce zaigra i obuzme ih iskustvo – kaže Ana.
Iako i nju umetnost ispunjava, mlada devojka ne krije da joj nije bilo lako među pripadnicima potpuno drugačije kulture nego što je naša.
– Na početku mi je bilo teško. Otišla sam tamo sama i odmah su me spopale njihove stvari koje su žive. Oni tamo u potpunosti žive u svetu u kome postoje duhovi. Njima je jasno da postoji duh okeana, šume, vulkana, životinja. Da postoji duh svega. Duhovi se njima pojavljuju i oni njih vide. Imaju kraljicu okeana koja ima počasno mesto u sultanovoj palati, u gradu iznad koga sam živela. Ona je duh, nema materijalno telo, ali oni imaju za nju stolicu na mestu na kome donose važne odluke za svoj život – priča Ana koja, iako ističe da se teško uklopila, ni u jednom trenutku nije poželela da se vrati u Beograd.
Foto: Privatna arhiva
Kako kaže, znala je da je tamo zbog nečega što možda u tom trenutku nije videla, ali bila je strpljiva.
– Strpljenje sam naučila na Nepalu. Pre Indonezije sam bila pet meseci na Nepalu sa mojim saputnikom Miroslavom Dukićem. Tamo smo naučili da je strpljenje ono što donosi rezultate. Mi se maltene nismo pomerali iz jedne ulice, koja je za nas svakog dana postajala sve vidljivija. Shvatili smo da naše oči nisu mogle da vide šta tamo sve postoji kada smo stigli. Morali smo da ostanemo na jednom mestu gledajući jedan pejzaž, da bismo iz dana u dan videli sve veće i veće bogatstvo života – kaže Ana, čiji saputnik je tada i slikao za svoju izložbu pod nazivom „Ljubav“ koju je kasnije predstavio u Beogradu.
Pored toga što ju je naučio strpljenju, Nepal je doprineo i da Ana promeni svoj stajling, ali i da počne ozbiljnije da se bavi izradom nakita.
– Tamo se gaji konoplja, zapravo ona tamo raste sama, svuda. Zato se na Nepalu sve pravi od ove biljke. Tako sam ja počela da nosim samo odeću od konoplje, koprive, sirove svile, pamuka od bambusa. U toj garderobi se osećam kao da imam podršku i kao da me grli moja garderoba. Odevne predmete često dopunim i nakitom koji sam počela da pravim baš na Nepalu. To je makrame tehnika. Konac od kokosa obavijen je pčelinjim voskom od koga se prave čvorovi i tu se stavljaju kristali. To je nakit koji pomaže u isceljenju – priča Ana kojoj su alternativne metode vrlo bliske.
Meditira, bavi se jogom, reikijem, završila je kurs za dule.
– Živela sam vrlo intenzivan život. U jednom trenutku taj život je postao pun krivice, strahova, sumnje, težine i pritiska. Nisam to mogla da izdržim i morala sam nešto da promenim. Vratila sam se jednog dana iz škole u kojoj sam radila kao korepetitor vrlo uzbuđena i emotivna. Zaspala sam. Probudila sam se s rukama sklopljenim u molitveni položaj na kojima je spavala moja mačka. Ona mi je zapravo tada svojim gestom rekla kako ja već ceo život svirajući klavir spajam svoje misli i osećanja sa rukama. Tada sam shvatila da moja duhovna praksa treba da bude reiki – kaže Ana i ističe da je od tog trenutka došlo sve za šta se spremala u životu.
Foto: Privatna arhiva
Između ostalog, posle je došao i njen saputnik koji je danas podržava u svemu i bez koga ništa ne bi bilo isto.
– Nekada mislim da mi je sa njim mnogo bolje. Nekada mislim da mi je gore. Ljubavni život je stvaran i ima svoje uspone i padove. Levo i desno, gore i dole, i u krivinu. Mi smo pre svega prijatelji i tako smo se prepoznali. Prepoznali smo se kao ljudi na putu koji žele da podrže onoga ko je pored njih. Moja molitva na prvoj reiki inicijaciji je bila da se spremim za ljubav svog života, da ja postanem dostojna ljubavi svog života, da ja mogu da vidim ljubav svog života. Vrlo je zanimljivo, bilo je kao u bajci. On je u stvari prijatelj od mog brata i mi smo se znali 8 godina. Dok se i meni i njemu nisu otvorile oči na srcu i onda smo se prepoznali i počeli zajedničko putovanje. Mnogo se podržavamo. Rastemo zajedno i prolazimo kroz sve faze zajedno. Velika smo ogledala jedan drugome – s osmehom priča Ana koja tvrdi da je za istinu dovoljo dvoje.
Ana i Miroslav svoje životno putovanje su, posle prvog odlaska u Nepal i Indoneziju, nastavili povratkom na Himalaje gde ja Ana počela da svira Hang dram. Koji je i danas njen prvi instrument.
– Zelela sam da tada sviram muziku intuicije. Muziku srca. Bez pravila. Bez razmišljanja o akordima. Bez razmišljanja o bilo čemu. Samo kako je u tom trenutku – kaže Ana koja je trenutno u Beogradu.
Zapravo ne živi u centru grada gde je odrasla već u prirodi, na Kosmaju.
– Tamo je univerzum. U prirodi sam uvek u univerzumu. Na 15 minuta od kuće mogu da vidim izlazak sunca. Tamo je vazduh lek – zadovoljna je Ana koja ne krije da je posle Nepala samo došla kući da se javi da je živa i zdrava i da se seli na Kosmaj. To ju je inspirisalo i da počne da radi emisiju Harmoni na Agro televiziji koja govori o životu mladih u komunama, u prirodi.
– Negovanje prirode u nama je i negovanje prirode oko nas – kaže Ana koju trenutno najviše okupira ples. Uskoro će se oprobati i u ulozi di-džeja.
– Na Baliju sam doživela iskustvo estatik densa. Upoznala sam ples slobodnog pokreta tokom koga nema razgovora, već svi igraju kako ih srce vodi. Taj ples donosim i u Beograd od 5. oktobra. Svake srede u kulturnom centru Reks od 19 do 21 sat ćemo da plešemo. U ples će biti ukljućena i muzikoterapija. Ja ću po prvi put u životu biti di-džej i zato sada intenzivno biram muziku – ponosna je Ana koja ne krije da se nada da će je brzo neko zameniti za miks pultom da bi ona mogla samo da pleše i svira, jer to pored partnerske ljubavi u ovom trenutku ispunjava njeno srce.
Ovde se na Aninu priču stavlja samo zarez, jer sada kada smo je upoznali, jasno je da će ona svoj život u danima koji dolaze oplemniti novim avnturama, iskustvima i doživljajima.
Uspešno ste se prijavili
