Rezultati su se ovoga puta rekordno dugo krčkali, jer nije lako odlučiti o tome da li je festival igre svetskog renomea uopšte potreban Srbiji. Da li je dobro da festivali dovode velike zvezde, vrhunski program, aktuelne produkcije, da se pripremaju i realizuju po najvišim standardnima, i da imaju publiku koja se meri u hiljadama? Da li je dobro da privlače pažnju svetskih medija i gostiju, da li su Beogradu potrebni naslovi o dolasku Barišnjikova, Ejalove, Žalea, ili Pajtove par dana pre uručenja nagrade Olivije u londonskom Rojal Albert holu?
Početkom oktobra prošle godine imala sam priliku da se sretnem sa novim ministarom kulture. Tada sam predstavila glavni program festivala i sve prateće aktivnosti, marketinšku kampanju, sponzore i partnerske institucije. Ministar Vukosavljević je u društvu svojih saradnika koji su marljivo beležili njegove i moje reči, potvrdio kontinuitet izdvajanja sredstava potrebnih za realizaciju manifestacije, ne štedeći reči hvale za Beogradski festival igre. Taj kontinuitet se oslanjao na prethodne godine kada se festival održavao pod pokroviteljstvom Ministarstva. Jasno sam i direktno pitala ministra da li možemo da zadržimo isti iznos podrške i istu formulaciju u medijima i na štampanim materijalima, odnosno da li je Ministarsvo i dalje pokrovitelj. Dobila sam potvrdan odgovor. To su zapisali i saradnici, ne skidajući osmeh sa lica. I tako je 14. Beogradski festival igre otpočeo svoju realizaciju. Prema planu, bez otkazivanja, pomeranja, profesionalno, po svetskim standardima, i sa najboljim programom do sada… jer ljudi se drže za reč! Danas medjutim, razumem da sam dovedena u zabludu. Ne samo ja. Nego i publika, novinari, mediji, ostali sponzori… Jer, odnos Ministarstva i ministra kulture, nije odnos pokrovitelja jednog festivala ili projekta.
Pokrovitelj nije došao ni na jednu predstavu ovogodišnjeg festivala, nije pozdravio ni jednog umetnika, nije se zahvalio ni jednom ambasadoru na podršci, nije video hiljade ljudi u publici. Pokrovitelj se nije raspitivao o tome kako se bez njegove finansijske podrške jedan međunarodni događaj odigrava u Beogradu i Novom Sadu, sa ogromnim uspehom. Kojom magijom su stigle stotine umetnika, kako su dočekani, gde su spavali, gde su vežbali, kako su stigli kamioni opreme, kako su plaćeni teatri, angažovana radna snaga, tehika…
A onda je u subotu, 8 aprila, par dana pre završetka velikog festivala, usledio prvi poziv od državnog sekretara Ministarstva kulture. Mislila sam da traži ulaznice, međutim zvao je da se žali na komisiju, i da me obavesti da je odluka te komisije „skandalozna“ kada je u pitanju Beogradski festival igre. Kazao je da je „komisija nekompetentna i da je osvetnička“. Pomislih da govori o nekim ljudima koje nisu oni birali… pa sam ga dva puta pitala „a, čija komisija?“. Molio me je taj državni sekretar da „ne talasam, da se smirim i da budem dostojanstvena“. „Da dostojanstveno sačekam i primim odluku te i takve komisije, koja ima svojih privatnih problema i čijim članovima nije lako u životu“… Branio ih je činjenicom da su oni nezadovoljni sobom, pa zato imaju potrebu da se svete, istovremeno mi nabacujući da sam ja nepodnošljivo uspešna, baš kao i festival igre, i da to ne može svako da prihvati. Ponuđeno mi je da ćutim, i rečeno da ću „ćutanjem i dostojanstvom“ obezbediti nešto novca direktnom voljom ministra, koji je i sam iznenađen odlukama svoje komisije.
E, pa gospodine Antiću, ja neću ćutati! Isporučila sam najbolji festival u Evropi, onako kako sam obećala ministru, Vama, i onima što su oko stola zapisivali… Ovaj festival se dogodio po četrnaesti put, javno i profesionalno! I ja ne želim da neko za realizaciju takvog događaja izdvaja novac tajno i ispod stola. Pa makar Vi to nazivali dostojanstvom! Beogradski festival igre je po svim kriterijumima i dostignućima zaslužio normalnu podršku. Podršku pokrovitelja i Ministarstva kulture kakvo ono treba da bude. Podršku kakva se izdvaja za uspešne, vrhunske i kvalitetne događaje. Ne onu koju bih imala na nekom drugom mestu, već onu koju smo mi ovde dogovorili!
Komisija jeste „osvetnička i nekompetentna“. Uostalom, to je slučaj i sa nekim drugim komisijama, ove godine. Zar ne? Verovatno se radi o korovu koji se ponovo zaliva, tako da uguši i ono malo kvaliteta i vrhunske umetnosti što je ostalo. Ako ministar smatra da će zadovoljiti gomilu neuspešnih amatera u oblasti kojoj oni misle da pripadaju, a to je umetnička igra, onda je to super. Međutim, da li je njihova sreća samo u tome što će ugušiti jedan Beogradski festival igre?
Beogradski festival igre ne dovodi grupicu igrača za kafanu na kraju grada. To nije minijaturna manifestacija od pola dana, za porodicu i prijatelje. Beogradski festival igre je svet! I mene je sramota što jedino srpski ministar kulture to nije uspeo da to shvati. Njegove kolege iz regiona, Evrope i sveta, to već odavno znaju! Zato sa velikom pažnjom podržavaju i prate dolazak svojih umetnika u našu Srbiju!
Uspešno ste se prijavili
